Moja zemlja je 25. oktobra 2026. oslobođena od jedne od gorih tiranija u svojoj, tiranijama bogatoj, istoriji. Srećna sam što mogu da kažem da sam, na svoj skroman način, doprinela toj pobedi, kao kontrolor izbora u opštini Sopot, biračko mesto 14, selo Nemenikuće.
U selu postoji prilično nejasna legenda o tome kako je despot Stefan Lazarević tu negde u okolini imao nekakav dvorac, ergelu, sokolarnik, ili Bog te pita kakvo drugo imanje stečeno naslednim pravom ili pravom jačeg, i kako je jednom, kad ga je noć zatekla usred ničega, bio prinuđen da noći u nekakvom selu koje nije ličilo čak ni na selo. Zgranut i razočaran svojim nedostojnim smeštajem, despot je navodno prokomentarisao: Kakvo je ovo selo, nema ni kuće! Te nastade naziv Nemenikuće.
Nisam baš dobro ni shvatila ni zapamtila priču (koja je svakako zvučala kao da je satkana od snova, pustih želja i narodnih legendi) jer mi je ispričana usred izbornog dana na biračkom mestu. Ispričala mi je Milica, zamenica predsednika biračkog odbora (BO), po političkom opredeljenju ćacika, koju je na to mesto postavila opština da obavlja sekretarske poslove umesto predsednika BO, inače mirnog i sposobnog čoveka, kako sam kasnije čula – policajca, kojeg je pak na mesto predsednika imenovala Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS). Sam Bog zna koliku smo sreću imali da među korumpiranim i neinteligentnim kadrovima policije i SNS-a postoji i poneki pametan i pošten čovek, pošto je zahvaljujući njemu izborni dan protekao relativno mirno, a zahvaljujući nama kontrolorima, mogu s ponosom da potvrdim, i bez ikakve izborne krađe.
Ono što sam iz priče o despotu Stefanu shvatila o selu, je da tu žive ljudi koji su (i) generacijama siromašni iako možda ne baš gladni (zemlja u okolini izgleda prilično ravno i bogato) i (ii) puni strahopoštovanja prema autoritetima. Ergo, idealni glasači SNS-a. Na prošlim izborima, SNS je na tom biračkom mestu osvojio 51,3% glasova, SPS (bivša Miloševićeva stranka i već duže vreme satelit i tradicionalni koalicioni partner SNS-a, ali i bilo koga drugog kome je u datom trenutku potreban koalicioni partner) – 12%, a koalicija Srbija protiv nasilja (jedino što je 2023. u Srbiji ličilo na nešto poput opozicije) – 17,1%. Ostali glasovi podeljeni su između raznih nepostojećih i fantomskih stranaka sa kreativnim imenima (Glas iz naroda, Nada za Srbiju, Mora drugačije, Siguran izbor, Srbija na zapadu) i ponekog relikta krvave prošlosti (Srpska radikalna stranka). Za nastavak priče je važno još i da se pomene da je izlaznost na tom biračkom mestu na prošlim izborima bila 52,6% i da je SNS, u glasovima, osvojio 162 komada od ukupno 630 na tom biračkom mestu.
U ovaj bastion radikalskih vrednosti stigla sam naoružana solidnim znanjem stečenim: na obukama za kontrolore koje je organizovao Studentski pokret, na kojim su me, pored onog što sam već znala sa prethodnih obuka, naučili kako da prepoznam bezbrojne malverzacije i krađu; beskonačnim iščitavanjem Priručnika za rad biračkih odbora, koji sam tokom čitavog izbornog procesa nosila ispred sebe kao olimpijsku baklju; i učenjem napamet (priznajem – donekle nevoljno i u poslednjem trenutku) relevantnih članova Krivičnog zakonika, u nadi da će se nekom, u ovoj državi bezakonja i bahatosti, zatresti gaće kad mu kažem da zakon predviđa zatvorske kazne za to što on sad radi. (Da se ispravim: u ovoj državi DOJUČERAŠNJEG bezakonja i bahatosti. Bogu hvala.) Naravno da ne samo da se nikom nisu tresle gaće, nego su mnogi članovi BO pokazali iskreno, nepatvoreno i totalno nerazumevanje toga čemu uopšte služe zakoni. Njima, u selu Nemenikuće, do juče očigledno nisu služili ničemu.
Čim sam ušla na biračko mesto (BM), počela sam da dižem tenziju. Zlu ne trebalo! Onaj kome to nije jasno mora da shvati jednu osnovnu činjenicu: u ovoj zemlji nepočinioci ne samo da žive bezbrižno i nekažnjeno, nego i bez ikakvog nadzora i suprotstavljanja (Da se ispravim: živeli su, do pre dve godine, kad su počeli studentski protesti). To znači da se toliko zaprepaste kad im se neko usprotivi ili im podvikne, da većinom odmah podviju rep i postanu poslušniji od kućnog ljubimca. Kako na svim prethodnim izborima nije bilo nikakvih izgleda da opozicija pobedi, protivljenje, podvikivanje i mahanje Priručnikom bila su jedina oružja koja su kontrolori imali na raspolaganju. Ideja nije bila da dobiješ izbore, nego da sitnim lokalnim moćnicima pokažeš zube i uteraš strah u kosti. Ova metoda je uspešna zato što, iz njihovog iskustva, kad neko podvikuje to uglavnom znači da ima nekog moćnog za leđima, jer ne mogu ni da zamisle da se čovek bori protiv nepravde zato što mu je, na primer, pun kufer, i da to čini na sopstveni rizik, bez ikakve zaleđine.
Ovde je mesto za Stvar broj 1, koju sam naučila o sebi na dan izbora (zaostajanje za vremenima): Propustila sam da se uskladim sa vremenima. U Srbiji ljudi već dve godine masovno pružaju otpor i svakom ko je nečiste savesti se, priznao to ili ne, već odavno tresu gaće. Najlepše primere tog otpora dali su upravo naši studenti, koji, naoružani mirom, poverenjem, znanjem i dostojanstvom, na svakom koraku pokazuju potpunu dominaciju situacijom, koja nije praćena skakanjem pritiska na 160, kao što je kod mene, moram priznati, slučaj.
Najbolji primer toga je Andrej Tanko, student iz Pančeva koji je postao simbol studentskih protesta u Srbiji. Na viralnoj slici koja je obišla veb, Andrej stoji sa mirnim ali nepokolebljivim licem ispred nepoznatog ćacija koji mu se, sav zapenjen od nemoćnog besa, unosi u lice. Primetite, i svi ostali studenti oko Andreja izgledaju potpuno neuznemireni ćacijevim besom. Pas laje, vetar nosi.
Slika br. 1: Ne smem da okačim sliku jer je zaštićena autorskim pravom, ali možete je naći, između ostalog, i preko ovog linka:
https://autonomija.info/skup-podrske-andreju-tanku-u-subotu-u-pancevu/
Taj mir pred tuđim besom i nepravdom je nešto što tek treba da naučim. Da se opravdam:
Stvar broj 2, koju sam naučila o sebi na dan izbora (unutrašnji konflikt): Pripadnik sam generacije X. Mi gen ekseri, rođeni između 1965 i 1980, poznati smo i kao “zaboravljena generacija”. Teorija je ovakva: rođeni smo u vreme ekonomskog osamostavljivanja žena u porodicama sa dva prihoda i prvom značajnom stopom razvoda u istoriji. Kao deca ili razvedenih ili prezaposlenih roditelja, naučili smo da se oslanjamo na sebe, brinemo o sebi i gledamo svoja posla. Kao odrasli, uklješteni u sendvič između brige o ostarelim roditeljima i skoro odrasloj deci, nerado se uključujemo u javne sporove i u tišini podnosimo svoje terete, jer suštinski ne verujemo da pobuna ima smisla, pošto, shodno istorijskom trenutku u kojem smo odrastali i živimo, čitav život gledamo kako se stvari na globalnom nivou konzistentno menjaju na gore, a ne na bolje.
Stoga me već tri decenije proganja osećaj da, zbog ovakvog stava, u devedesetim nisam učinila sve što sam mogla da sprečim tragediju koja se oko mene odvila. Gledala sam je s gađenjem sa strane i uključivala se sporadično, površno i bez stvarnog žara, čekajući da prođe sama od sebe. Naravno da nije prošla. Nije tragedija viroza, pa da prođe sama od sebe, a čak ni viroza ne prođe uvek sama. Zato sam ovaj studentsko-građanski bunt doživela kao priliku da se bar donekle iskupim. Ergo, besomučne kontrole izbora, izlasci na proteste, šetnje s kraja na kraj grada.
Sad da zakomplikujem stvar, a i da se bolje objasnim, moram da uključim i new age koncept indigo dece (tvorac izraza je Nancy Ann Tappe, koja u svojoj knjizi Razumeti svoj život kroz boje, objavljuje pojavu nove generacije dece čija je aura indigo boje, te povezuje tu boju sa novim tipom svesti). Koncept je popularizovan kroz knjigu Indigo deca autora Lee Carroll i Jan Tober, koja opisuje indigo decu kao one koji dovode u pitanje status quo i donose promene. Smatraju se odlučnim, smelim i buntovnim, a odlikuju ih intenzivna osećanja, snažan osećaj za pravičnost i mržnja prema nepoštenju. Drugim rečima, indigo dete je rođeni ratnik i borac za pravdu. Bojim se da po svojim osobinama spadam i u tu kategoriju.
Kad se ove dve oprečne ličnosti spoje u jednu, nastane eksplozivna i frustrirajuća kombinacija nekog ko mrzi nepravdu ali je previše skeptičan da bi se protiv nje aktivno borio; ko je preveliki individualista da bi mogao da učestvuje u bilo kakvom kolektivnom pokretu, iako je svestan da je promena, ako je uopšte moguća, ostvariva samo kolektivnim naporom; ko ne veruje stvarno u mogućnost promene, ali ga divljanje lokalnih kabadahija toliko izbezumljuje da zna da mora da se bori IAKO NE VERUJE; i ko, kad ga okolnosti primoraju da izađe iz svoje pećine, u koju se povukao u nadi da će tamo naći barem privid normalnog života bez stresa, pobesni kao medved kojeg je neka drska budala uznemirila u hibernaciji.
Elem, j*** im pas mater, uznemirili su me u hibernaciji! Uznemiravaju me već 35 godina!!! Ne daju mi da mirno živim i radim, odgajam decu i plaćam poreze. Teraju me na ulicu, da se naguravam s policijom i nadvikujem sa ćacadi. Oterali su me u emigraciju, a sad mi teraju i decu. Prisiljavaju me da budem f***ing kontrolor na izborima!!! You get the picuture.
Borba bez vere je, prijatelji moji, teška stvar. Ja sam juče otišla na svoje BM plačući. Ne zato što se bojim siledžija, niti što me bole leđa (a bole), ni što moram da provedem dan među idiotima, ni što mi je deci svakodnevno glava u torbi. Plakala sam jer nisam u sebi uspela da nađem stvarnu veru u to da će bilo šta što uradim išta promeniti. Otišla sam jer je to bila moja dužnost, ali sa osećanjem crnog beznađa. Spremna da ako treba umrem na zadatku, jer je bolje umreti nego ne uraditi ništa. Otišla sam, da se vratimo na duhovnu razinu, potpuno nevezana za posledice svojih postupaka. Moje je da služim, a svemir neka uradi sa tim šta ja najbolje. Nije podbacio (svemir).
I tu dolazimo do Stvari broj 3 koju sam saznala o sebi na dan izbora (overkill): energija koju trošim na borbu neproporcionalna je svrsi, nesrazmerno velika, nepotrebna, a ponekad i kontraproduktivna. Da citiram predivnu pesmu Vesne Krmpotić koju je naša draga Mirsada B. jutros izvukla na svemirskoj lutriji:
MORE STE UZBURKALI
More ste uzburkali svojim plovidbama,
Vjetar ste podigli svojim zastavama,
Munje ste privukli svojom jarošću,
Kišu ste dozvali svojim suzama.
I sad glavinjate kroza oluju,
Koja je slika i prilika vas samih.
I još uvijek ne uviđate tko je tvorac
Vašega brodoloma.
Ušla sam, dakle, na BM14 i odmah počela da njuškam, pregledam dokumentaciju, istražujem, kritikujem, i uvodim pravila. Da pokažem da ozbiljno mislim (a i zato što mi je, zbog leđa, lakše da stojim nego da sedim), nisam zauzela mesto za stolom kao svi ostali, nego sam stala između kutije i glasačkih kabina i veći deo dana provela šetajući se i motreći na sve kao jastreb. Već u prvih sat vremena, pregledala sam sve značajnije dokumente biračkog odbora, pitala predsednika BO za imena i prezimena svih prisutnih članova, podsetila sve prisutne da je na BM zabranjena upotreba telefona, podviknula na par birača koji su pokušali da uđu iza paravana u parovima, podigla i zavrnula zavese na glasačkim kabinama, otela pozivne listiće iz ruku članu BO koji ih je, protivzakonito, skupljao, odredila posebnu kantu za pozivne listiće i stavila je na odgovarajuće mesto (podalje od člana koji je do tad skupljao listiće). Pored ovih, pravno-formalnih radnji, jasno sam dala do znanja seoskom gazdi koji je glumio člana BO, a u stvari došao da nadzire i orkestrira izbornu krađu, da nema nikakav autoritet nad ostalim članovima i izbornim procesom, te jednog gospodina koji je došao sa majicom sa stranačkim obeležjima (pogodite čijim?) poslala napolje da se presvuče pa da tek onda dođe da glasa. Da je mogao da me ubije pogledom, ja sada ne bih bila ovde i pisala ove redove. Pošto, srećom, nije imao super moći, krotko je otišao i presvukao se.
Ubrzo je počelo manje ili više otvoreno negodovanje među članovima BO. Kad su videli da sa mnom nema pregovora, pozvali su Lokalnu izbornu komisiju (LIK) i tužili me. Ne kao na sudu, nego kao u vrtiću. Ubrzo potom, stigla su 4 člana LIK i počela da me napadaju što zavrćem zavese na kabinama. Naravno da te zavese nemaju nikakvog smisla, jer niko u prostoriji ne može iza leđa birača da vidi koga ovaj zaokružuje na listi; uvedene su da bi se listići lakše fotografisali i, po potrebi, trpali u džepove. Borila sam se kao lav i konačno odustala tek kad su mi zapretili obaranjem BM.
Negde u to vreme, počela sam da primećujem kako me jedna moja saborkinja – takođe kontrolorka ispred studentske liste – gleda s mržnjom (radi lakoće snalaženja, nazvaću je Ana). Shvatam da sam bila iritantna, ali baš toliko? U jednom trenutku me je pozvala napolje i rekla mi da se raspravljam oko gluposti i da je bolje da pazim na važne stvari (kutiju s listićima, birački spisak, šta rade glasači iza paravana). Malo me je iznervirala, ali nisam ništa rekla, a kad mi se spustio pritisak, shvatila sam da je verovatno u pravu i da je njen pristup očigledno dijametralno suprotan mom: umesto da rasipa energiju na sitnice i bitke u kojima je nemoguće pobediti, usmeravala je svoj fokus na 3 bitne stvari.
Inače, Ana je ceo dan ćutala i cuclala svoju elektronsku cigaretu (čime me je, uzgred budi rečeno, maksimalno nervirala: jel’ se borimo da uvedemo vladavinu prava ili ne? Jel’ nije prvi i najjednostavniji korak – poštovanje propisa o zabrani pušenja u osnovnim školama?). No, kad je došao trenutak za brojanje glasova, dok sam ja pregovarala sa presednikom BO (sećate se, poštenim čovekom), korumpiranim seoskim gazdom i raznim drugim prevari sklonim članovima BO, Ana je u tišini prišla glasačkoj kutiji, zgrabila je, i počela, u skladu sa najboljim studentskim instrukcijama, da vadi jedan po jedan listić. Naime, trenutak u kojem najčešće dolazi do izborne krađe je onaj kad se sadržaj glasačke kutije izruči na sto, pa deset ljudi počne u totalnom haosu da istovremeno i zajedno prebrojava listiće. Ne samo da obično u takvom neredu dolazi do grešaka u brojanju, nego je to i najbolji trenutak da se listići dodaju, oduzmu, sakriju, ponište ili unište. Brojanjem jedan po jedan sprečava se ovaj vid izborne krađe. Ana je, dakle, bez ijedne potrošene reči uradila najvažniju stvar, za koju smo se čitav dan spremali.
S druge strane, da se ja nisam ceo dan svađala, da li bi je ćaci prevaranti tako lako pustili da prigrabi kutiju? U 8 uveče, već su svi bili iscrpljeni od svađanja i gledali su me kao nekog stršljena kojeg je nemoguće uništiti zakonitim sredstvima, te ga stoga valja držati na bezbednom odstojanju i ne razdraživati ga nepotrebno. NISU SE USUDILI da nešto kažu kad je ona uzela kutiju.
I evo, Stvar broj 4, koju sam naučila o sebi i o svetu na dan izbora (timski rad i tolerancija): Čitav život sebe smatram lošim timskim radnikom. No, poslednjih godina sam konačno sazrela i naučila da, to što neko ima različite metode, stavove, razmišljanje i uverenja ne znači da ne možemo jedno drugom da pomognemo i budemo korisni. Na kraju krajeva, to je princip koji je i sam Studentski pokret učinio uspešnim: u njemu su objedinjeni i predstavljeni svi interesi, stavovi, razmišljanja, metode i uverenja. Drugačije ne može i ne treba da bude, jer kakva bi bila razlika između novog i starog režima kad bi u novom bili zastupljeni, recimo, samo moji interesi?
Priznajem da je bilo trenutaka kad me je Ana toliko frustrirala svojom nadmenošću da sam bila spremna da joj kažem da se tornja i da od sad može sama da radi i svoj i moj posao. Ali ja sam sada odrasla osoba! A odrasla osoba misli na posledice! Stoga bih, svaki put kad mi skoči pritisak, dozvala mentalnu sliku u kojoj gubimo izbore, a sav trud koji su naši studenti uložili krvareći po ulicama i drumovima širom zemlje – pada u vodu. Sudbina gora od smrti! I gle čuda, ta slika bi me istog sekunda naterala da se smirim i da razmislim o tome da li iza Aninog nadmenog stava ima i neke mudrosti koju ja, ratnica u žaru borbe, možda ne vidim? Svaki put je bilo.
Na nesreću našeg dojučerašnjeg vladajućeg kriminalnog režima, ovog puta je nas, opozicionih kontrolora, na biračkom mestu bilo čak petoro, i to ne samo u selu Nemenikuće i u Sopotu (tvrdim uporištima SNS-a), već i u svakoj opštini u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Loznici, Šapcu i svakom drugom gradu i zaseoku u Srbiji. No pasarán! orilo se u nedelju u horu, sa biračkih mesta širom Srbije. U tom horu, svako je imao svoj glas, svoju deonicu partiture, svoj tekst, i svoju dinamiku: svi zajedno činili smo veličanstven orkestar čija se harmonija čula do neba. Po rezultatima sudeći.
Stvar broj 5, koju sam naučila o svetu na dan izbora (poštenje):
E sad jedna stvarno zanimljiva stvar. Pošto smo, kad je došlo vreme za brojanje glasova, morali da postignemo neku vrstu kompromisa sa ćaci kontrolorima, dogovorili smo se da brojimo nas četvoro, dvoje naših i dvoje njihovih, dok će ostali, po želji i sklonostima, nadzirati sa bezbedne razdaljine ili blejati po ćoškovima učionice. Dužnosti su podeljene ovako: Ana je, kao što sam već pomenula, vadila listiće iz kutije, korumpirani seoski gazda ih je ravnao i stavljao na gomilu, ja sam lupala recke da se ne zabrojimo, a predsednik BO je stajao u blizini da se nađe, ako zatreba da se presudi u slučaju nesporazuma. Gazda je na početku bio vrlo prilježan, jer je valjda hteo da pokaže da i on nešto radi (a možda se i nadao da će uspeti nešto da ukrade ili čalabrcne, poput jednog svog još savesnijeg kolege, nekog zamenika predsednika BO u Despotovcu, koji je, u frustraciji što stvari ne idu kako je želeo, POJEO dva listića. Nije šala: stvarno ih je pojeo). Kad je, međutim, video da od krađe neće biti ništa, brzo se umorio od slaganja listića i iznervirano tražio da sad neko drugi preuzme (gde gazda da radi, a poslušnici da zevaju?) Sad je on seo da nadzire izbliza (da mu ove lopuže od opozicionih kontrolora ne daj Bože nešto ne ukradu ispred nosa), a slaganje listića preuzeo je predsednik BO. Kad je počelo razvrstavanje po izbornim listama, ćaci su se opet uskomešali, pa je njih dvoje-troje priskočilo stolu u nadi da će sad nastati onaj haos kojem su se ceo dan nadali, kao prilici da love u mutnom. Šipak! Promptno smo ih udaljili od stola i u istom sastavu nastavili da razvrstavamo glasove.
Kako je brojanje napredovalo, pred mojim očima počelo je da se odvija čudo: odjednom je postalo očigledno da i seoski gazda i drugi prisutni lopovi sa sve većim žarom učestvuju u procesu poštenog prebrojavanja. Na početku je delovalo kao da to rade zato da ih MI nešto ne prevarimo, ali je brzo postalo jasno da poštenje, i protiv njihove volje, odnosi prevagu u njihovim, u greh ogrezlim, srcima. Lepo se videlo da žele da DOKAŽU da su pošteni i da su sve prevare za koje ih sumnjiče u stvari klevete! Pa zatim, da žele da SE POKAŽU pred sobom, pred nama, a možda i pred Bogom, kao pošteni. I na kraju čak, da neki od njih iskreno ŽELE da budu pošteni!
U učionici je vladala mrtva tišina i sve oči bile su uprte u sto. Ćaci su sedeli, manji od makovog zrna, hipnotisani šuškanjem listića i ravnomernim ritmom brojanja, i više nikom krađa nije bila na pameti. Možda su čak bili i impresionirani time što neko, bez ikakve plate (osim uboge kontrolorske, koja ne iznosi ni 20 evra za 16 sati rada) BIRA da bude pošten. Možda su, bar na sekund, poželeli da i njima savest bude čista. Možda je neki od njih i doneo odluku da od sutra okrene novi list i postane pošten. Neko se, sigurno, po prvi put u životu zapitao šta su mu trebale sve te prevare na koje je pristao, šta će mu to da se tako kompromituje? Neko se možda – ko sme da tvrdi da nije tako? – u trenutku i prosvetlio. Sve ovo sam pratila perifernim vidom, pišući recke i brojeći, i bi mi toplo oko srca.
Konačni rezultat bio je nadrealan: 188 glasova za SNS, 188 glasova za Studentsku listu. Ako među čitaocima ima nekog ko se razume u numerologiju, volela bih da mi se javi i rastumači mi značenje ovog broja. U međuvremenu, probaću ja, ovako laički:
1+8+8 = 17
1+7 = 8
Broj večnosti.
Tek kad je video rezultat, seoski gazda je shvatio šta je učinio u ludom zanosu trenutka. U vodu su pala sva maštanja o poštenju, čestitosti i integritetu. Na lice su mu se navukli olujni oblaci. Ovo je bio drugi trenutak u toku izbornog dana kad sam shvatila da imam sreće što ćaci nemaju super moć ubijanja pogledom. Malo kasnije, dok smo sa vrećom sa izbornim materijalom, u podužoj koloni automobila, vozili prema opštini, obuzeo ga je pravedni bes što sam uspela da se uguram između njega i automobila sa vrećom, pa zamalo da me prevrne u jarak dok me preticao. Bio mi je jako simpatičan i gotovo da sam saosećala sa njim. U selu je, već 35 godina, sve po njegovom, a sad dolazi neka nepoznata osoba, pa još ženska glava, da mu muti vodu? U jarak s njom! Osim toga, iako gazda, i on ima svog gazdu od kojeg mu se tresu gaće, nekog kriminalca koji već decenijama vedri i oblači u Sopotu, kojem će morati da podnese izveštaj i opravda svoj neuspeh. Ne bih mu bila u koži.
No, ne brini za našeg dobrog gazdu, saosećajni čitaoče! Stvar se možda i dobro završi po njega, jer me ne bi čudilo da je pomenuti kriminalac od nedelje već preleteo. Ćaci preleću brže nego ptice.
Ispred opštine, Sopot je već slavio pobedu. Malo ću požuriti u priči i obavestiti vas, preko reda, o izbornim rezultatima:
Izlaznost na teritoriji Grada Beograda (kojem Sopot administrativno pripada): 70,33%. Vraški sam ponosna na svoj grad, a i na svoj narod (68,93% na nivou države).
Opština Sopot: Studentska lista 47,02%
SNS 46,49%
Razlika: 62 glasa
Isplatilo se izaći iz pećine.
Atmosfera u centru Sopota je, dakle, bila slavljenička, a sa svih strana čulo se pištanje i trubljenje. Parkirala sam auto nasred ulice preko puta Opštine i trenutak kasnije na prozor mi je plašljivo zakucao lokalni policajac.
Jeste povezani s listićima, pitao je oprezno.
Jesam, odgovorila sam samouvereno.
Ipak ne bi trebalo da parkirate baš nasred ulice, moraćete da pomerite kola, opomenuo je neodlučno.
Gde da preparkiram? Recite gospodinu ispred mene (seoskom gazdi) da se pomeri, a ja ću odmah za njim, drsko sam ga uputila.
Ajde, sad ću da vidim, zbunjeno je napola pristao na moju ucenu.
Mrzelo me da se dalje prepirem pa sam se preparkirala ne čekajući da vidim šta će preplašeni policajac uraditi; nije više bilo ni važno, pobedili smo! A pobednik sebi može da dopusti da bude velikodušan.
Stvar broj 6, koju sam naučila o sebi i o svetu na dan izbora (uloga žrtve i negativnost):
Sigurna sam da je većina građana Srbije rođenih između 1965 i 1980 (a i šire) krenula u izborni dan sa sličnom mešavinom nade i beznađa kao i ja. Srećom pa smo, tokom istorije, navikli na samoubilačke akcije i čak se s njima u nezdravoj meri srodili. Da nije te spremnosti da se umre za stvar, teško bi se išta, ikada, igde, pomerilo s mrtve tačke. No, jedno je umreti za stvar, a drugo – živeti za nju. Rečima pesnika:
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?
Nemam pojma. Građani, koliko čujem na ulicama, i dalje gunđaju i šire teorije zavere i defetizam. Old habits die hard, kako kažu na engleskom, ili Navada je železna srajca, kako tvrde Slovenci. Navika je jedna muka, a odvika dve, kažu Srbi, koji u svemu vide neku muku. Biće posla, i u Skupštini, i u institucijama, i u privredi, i u zdravstvu, i u školama, i na ulici.
Ne bih da nagađam kako ćemo se uhvatiti u koštac sa te dve poslovične muke; postaviću radije pitanje u prvom licu jednine: hoću li ja, slobodna, umeti da pevam kao što sam pevala o slobodi dok sam bila sužanj?
Dok sam se mračnim putevima sama vraćala iz Sopota u slavljenički Beograd, nisam u srcu osećala ni traga nečega što bi ličilo na radost. Plakala sam, da, od olakšanja; cičala sa Hanom preko telefona, da, od sreće što je najgore iza nas; psovala, da, što mi je oduzeto 35 godina života i što sa 54 treba da počnem novi život; plašila se, da, da u sebi više nemam snage za to. Ali nisam se stvarno radovala. Bila sam prazna kao škartirana AA baterija. Nisam znala kuda ću odavde, sad kad više ne moram na ulicu, ne moram da budem besna i ogorčena, ne moram da se bijem sa nepravdom na svakom koraku.
I tako sam sa zaprepašćenjem konstatovala da su prva osećanja koja su me obuzela posle pobede bila negativna, a ne pozitivna! Ana me mrzi, nije htela čak ni da mi se javi kad smo se rastale u opštini, sažaljevala sam sebe. Nemam pored sebe ni jednog prijatelja s kojim bih mogla da proslavim pobedu, vajkala sam se. Za mene je ionako prekasno, najbolje godine su mi uludo prošle, šta ću sa slobodom sa 54 godine, jadikovala sam. Brzo mi je dosadilo da se valjam u tuzi. Šta je sad ovo, ni sad nisi zadovoljna?! razgnevila sam se sama na sebe. Iz besa sam, zatim, iskočila u hrabrost: Šta me briga što nemam prijatelja? Idem sama ispred Skupštine da slavim! Tamo ću večeras steći bar 20.000 novih prijatelja, odlučila sam. A od sutra – pa videćemo. Kad sam znala u tiraniji, nekako ću valjda živeti i u slobodi.
Stvar broj 7, koju sam spoznala o svetu na dan izbora (nada):
Ne bih htela da završim ovaj post a da ne pomenem Suzanu, kontrolorku iz Nemenikuća, devojku neobične hrabrosti, sabranosti, prisustva duha i neusiljenog autoriteta. Suki je, pošto poznaje celo selo, tokom čitavog izbornog dana mirno sedela pored lokalnih ćacika prijateljski ćaskajući i lupajući recke. Za to vreme, njeno budno oko nije ni na trenutak prestajalo da motri na prostoriju, a kad je, u par navrata, primetila nepravilnost, podigla bi ton za jedva čujnu nijansu i sav razgovor bi zamuknuo. Marljivim predizbornim radom preobratila je veći deo svoje brojne šire familije i još pola sela pride na studentsku stvar, pa su kroz biralište jedan za drugim prošli njeni baba i deda, roditelji, braća i sestre od stričeva i tetaka, te mnogobrojni prijatelji, školski drugovi i komšije. Suki je stajala i nadzirala brojanje glasačkih listića, razgrtala ćacije metlom kad se previše približe stolu sa listićima, odnela vreću sa glasačkim materijalom u opštinu i ostala da čeka do poslednjeg trenutka, da proveri da li su rezultati pravilno uneti u računar, te da preuzme potvrdu.
Kad smo se, dan posle izbora, dopisivali u Whatsapp grupi za BM14, među nama se spontano razvio razgovor o tome kako ko od nas vidi svoju ulogu u opštoj stvari. Nato je Suki, koju ja lično u budućnosti vidim kao nekog narodnog tribuna koji će ući u istorijske udžbenike, napisala ovo: “Ne znam tačno koja je moja uloga, ali eto možda da pozdravim svoje meštane i da znaju da ne treba da gube nadu.” Suki, Bog te poživeo.
Nedavno sam čula da je bivši predsednik, u narodu poznatiji kao nepomenik, nenadležni, ili hulja, jednom prilikom na sednici Glavnog odbora svoje stranke kritikovao stranačke funkcionere zbog bahatosti i elitizma (!!!) Naročito mu se zamerio nekakav g. Babić (inače poznatiji kao đubre koje je iste 2019. godine svojim kolima nekažnjeno zgazilo ženu na naplatnoj rampi u Doljevcu). Imenovani je često letovao na Hvaru i Brionima, čime je, izgleda, narušio besprekorni ugled i nacionalnu agendu svoje stranke. Razljućeni predsednik je tom prilikom izgovorio sledeće: “Koliko sam ti puta Babiću rekao: ‘Što ideš u skupocena letovališta? Šta radiš na Brionima, na Hvaru? ‘Ima moj drug kuću’, kažeš. Idi, bre u Sopot kod druga jer naš narod nema drugove na Brionima.”
Nemam doduše drugove na Brionima, ali imam ih dosta u neposrednoj blizini. To me je očigledno, sa tačke gledišta hulje i rulje, do juče činilo manjim patriotom. Od danas, međutim, imam drugove i u Sopotu. Mogu visoko da podignem čelo u bilo kom društvu.
Epilog (svrha)
U ponedeljak, dok smo u kolektivnoj akciji čistili nekadašnji Ćacilend, a sad opet Pionirski park, čula sam Haninog druga iz škole kako izgovara ovu rečenicu: Ja sam znao da želim da studiram medicinu, ali je problem bio zapošljavanje. Sad mogu da upišem medicinu u Srbiji. Naježila sam se jer sam shvatila da nam je tri i po decenije neko otimao budućnost u svojoj zemlji. Godinu dana pošto sam upisala fakultet, počeo je rat, pa ekonomske sankcije, a još mnogo pre toga nacionalističko divljanje i korupcija, i ja sam ekspresno shvatila da mi ovde nema života. S čežnjom sam zamišljala kako bi bilo lepo roditi se, živeti i umreti u istoj zemlji. Avaj, kako se jedan korumpirani i bahati režim neprestano smenjivao sa drugim, ta opcija nije bila na raspolaganju ni meni, ni mnogim generacijama posle mene. Sada ona ponovo postoji, za svakog kome je privlačna i ko se ne boji rada i štednje. Ponovo mogu da maštam o tome šta bih volela da postanem! Baš me briga koliko godina imam.
Naš voljeni Ivan, koji nas je u četvrtak, na dan velikog predizbornog protesta na Slaviji, podržao svojom meditacijom punom ljubavi, u nedelju nas je osnažio svojim DOP procesom o otpuštanju starog i otvaranju za novo. Dva dana sam provela na ulici, radujući se tome što svi trube i pokazuju tri prsta (ne ona nacionalistička, nego ova studentska!), ali i pitajući se istovremeno zašto ne osećam veće uzbuđenje, zašto ne pištim, ne vičem, ne trubim i ja? A onda sam se povukla u kuću i u sebe, da uz snimak Ivanovog seminara vidim šta je to što, uprkos svoje 54 godine, ili možda upravo zbog njih, želim za sebe u, prvi put u istoriji, slobodnoj Srbiji? Utonula u naručje kozmičke majke, konačno sam se opustila. I došlo je, saznanje o tome za šta sam ja, baš ja i samo ja, stvorena. Čemu je čitav moj život vodio. Gde je ishodište svih mojih puteva, moja mirna luka. Čitaoče, ne znam još kako ću do tamo, ali prvi korak sam već napravila. Prepuštam svemiru da me vodi do svih narednih.
Slika br. 2: Moji sugrađani na protestu, ulica Kneza Miloša u Beogradu
Slika br. 3: Pobednička lista
