Sinoć sam se probudila u 2 i tri sata nisam mogla da zaspim. Probala sam sve: prvo sam neko vreme razmišljala, ali sam brzo videla da te misli ne idu u dobrom pravcu; onda sam uzela da čitam telefon, ali političke vesti koje mi je algoritam izbacivao zapretile su da me zauvek razbude a možda i razbesne; zatim sam sređivala zanoktice (da, u 3:30 ujutro, ali koja sam pametnija posla imala?); kad je i to završeno, setila sam se da bih mogla da poslušam Ivanov razgovor na Atma podcastu. Jednom sam čula Ivana kako kaže da mu preti opasnost da postane poznat kao uspavljivač, pošto mu je više ljudi reklo da uz njegov glas odlično zaspi. Budnija nego sad sigurno nikada neću biti, ništa me ne košta da probam, pomislila sam, već pomirena sa mogućnošću da dočekam zoru gledajući u plafon ili perući prozore.
Čarolija Ivanovog uspavljujućeg glasa ni ovog puta nije podbacila, pa sam posle jedno 20 minuta počela da tonem u san. Poslednja stvar koju sam čula (a koja mi je očigledno, dok se svest opraštala od ovozemaljskih stvari, ušla direktno u podsvest) bila je kako se u današnje vreme svi trudimo biti samodostatni, pa iako to za nas nije ni dobro ni zdravo jer smo bića zajednice, mi tu katastrofalnu grešku još i smatramo nekakvom vrlinom i njome se hvalimo.
O samodostatnosti bih znala da kažem dosta. Pored toga što sam finansijski nezavisna i nemam ni sa kim zajedničku imovinu, bračni ugovor, niti bilo šta drugo što bi me na komplikovan način vezalo za drugo ljudsko biće (isključujući decu), na jednom prizemnijem nivou uvek se trudim i da, kad god negde krenem, sa sobom ponesem nešto da čitam, slušam i gledam.
Moj odlazak na plažu izgleda otprilike ovako: sednem na bicikl (najsamodostatnije prevozno sredstvo koje znam), ponesem knjigu, dnevnik, nekoliko olovaka, telefon, slušalice, hranu, vodu i novac. Nikad se ne zna. Nađem mesto na plaži najudaljenije od ostalih kupača, ne gledam nikog u lice, nikom se ne javljam, odmah ulazim u more i plivam prema pučini. Kad vidim drugu osobu u moru zaobilazim je u širokom luku. Kad se vratim na obalu malo sedim i čitam, ili slušam muziku, ili gledam u more, ali uvek sa slušalicama na ušima, da mi se ne daj Bože neko ne obrati. Imam velike zelene slušalice koje ne mogu da se ne primete, ne one male koje se gurnu u uši pa neka neoprezna i druželjubiva osoba može i da ih ne vidi te da, nametljivo, započne razgovor. Ove moje sa 50 metara viču Odbij. Većina ljudi posluša i odbije.
Jedini izuzetak od ovog pravila su retreatovi, na kojima se prosto raspadnem od društvenosti. Činjenica je da sad među ljudima koji dolaze kod Ivana imam puno prijatelja i dragih poznanika, pa je logično da želim sa njima da se družim. Ali taj napad društvenosti desio mi se već prvog puta kad sam došla na retreat i kad su mi sva lica oko mene bila nepoznata. Bilo je to na Silbi, predivnom otoku bez saobraćaja u zadarskom arhipelagu, izgubljenoj Atlantidi svih retreatova. Preko puta kuće u kojoj smo bili smešteni bila je mala plaža na koju su svi odlazili u pauzama između programa. Plaža je zapravo bila toliko mala da je bilo nemoguće udaljiti se od drugih – gde god si stavio peškir, čuo si sve razgovore između drugih kupača. Odmah sam u sebi počela da gunđam i da tražim skrivene kutke po dvorištu i kući, ne bih li imala bar neki trenutak privatnosti.
Otprilike trećeg dana na retreatu otišla sam sama u šetnju i shvatila da mi nedostaju ljudi na čije sam se razgovore do malopre mrštila. Videla sam sebe kako ceo život bežim od ljudi, od svake grupe u kojoj sam se, svojom voljom ili protiv nje, našla. Bežala sam od dece iz vrtića, iz odeljenja u osnovnoj i srednjoj školi, na časovima u školama jezika, u muzičkoj školi, na letnjim i zimskim kampovima, na fakultetu i na grupnim putovanjima. Bežala sam od kolega na većini poslova, drugih polaznika na časovima joge i raznoraznim kursevima, putnika u autobusima i vozovima, kad sam počela da predajem – od svojih đaka i studenata, od drugih prevodilaca na prevodilačkim konferencijama i seminarima, od komšija iz svake zgrade u kojoj sam živela. U čitavom životu pre Ivana bile su samo tri grupe iz koje nisam pobegla; iako sam i sa njima posle nekog vremena izgubila kontakt, bar sam u vreme dok smo bili spojeni zajedničkim interesima (časovi francuskog, posao u firmi, grupna terapija) uživala u njihovom društvu.
Dok sam tako sama (i, ispostavilo se – usamljena) šetala po Silbi, prvi put sam se zapitala zašto to radim, i došla do razočaravajuće jednostavnog i prozaičnog odgovora: bojim se odbacivanja. Džaba sam uvek u glavi gunđala kako su mi ljudi kad su u grupi dosadni, kako me ne interesuju, ne privlače, kako je površan, grupni razgovor čist gubitak vremena; istina je bila sasvim suprotna: bojim se da ću ja njima biti dosadna, neću ih interesovati ni privlačiti i razgovor sa mnom će im delovati površno i nezadovoljavajuće. Ovde treba spomenuti da se ova moja socijalna anksioznost ispoljava samo i jedino u grupama; nema osobe na svetu sa kojom ne bih mogla da vodim savršeno zanimljiv i ispunjujući razgovor jedan na jedan, bez obzira na svoje strahove ili njenu nezanimljivost. Iz svakog se može iskopati nešto zanimljivo, ako mu samo posvetiš dovoljno vremena i pažnje. Ali u grupi se naprosto parališem i nisam u stanju da pokažem ni desetinu svojih društvenih veština. (Saznala sam, u međuvremenu, da kod nekih ljudi postoji i obrnut problem, kad mi je drugarica, inače natprosečno društena osoba uvek okružena buljucima prijatelja, priznala da joj je svaki razgovor jedan na jedan prava agonija. Ima nas, očigledno, svakakvih.)
Šta je na retreatu drugačije? Pod jedan, ljudi (pretežno) govore srcem i iz srca, umesto da blebeću naučene i okoštale nebuloze iz uma, kao što inače uglavnom čine. Pod dva, dobronamerni su; retko ko dolazi na retreat da drugima zabada nož u leđa, manipuliše, ogovara, kontroliše, dominira, zavađuje ili spušta. Dođu uglavnom da se oporave od drugih koji sve to rade, ili od samih sebe, ako u privatnom životu sve to rade. Pod tri, kad nekoliko dana razmišljaš i baviš se samo duhovnim temama, počnu da ti se otvaraju portali koji te vode u neke nove svetove i neotkrivene oblasti svemira i sebe u njemu. Čovek kada odlazi sa retreata nikada nije osoba koja je bio kada je na njega došao. Srećniji je, vedriji, opušteniji, sa dubljim uvidima i više razumevanja za druge i sebe, empatičniji, prepušteniji, mudriji. I vodi zanimljivije, iskrenije i pametnije razgovore. Sa takvim čovekom je pravo zadovoljstvo družiti se.
Uglavnom, posle tog trećeg, usamljenog dana na mom prvom retreatu na Silbi i ovog uvida od kojeg sam, kao dotaknuta Isusovom rukom, progledala, nisam se više razdvajala od svoje grupe. Hrabro sam, svaki put kad nekog vidim, sela pored njega i čekala da se nešto desi. Odmah sam se sa sobom dogovorila da se neću obeshrabriti ako vidim da ljudi ne pokazuju mnogo interesovanja za mene, ili me ne uključuju u razgovor, ili me gledaju kao stranca (što sam i bila); sedeću, radiću što i svi ostali, biću prijatna, lepo ću se ponašati i trudiću se da ne smetam, sve dok se ne naviknu da sam tu. Dok se međusobno ne pripitomimo. Bliskost je došla mnogo brže nego što sam očekivala, praktično odmah. Već posle par dana, osećala sam se kao da sve ove ljude poznajem ceo život. I svakako, kao da želim da ih poznajem i ostatak života.
Danas kad sam, opremljena svojim zaštitnim sredstvima za odbranu od ljudskog kontakta, došla na plažu i krenula da vežem bicikl za ogradu rampe za invalidska kolica, imala sam šta da vidim: na mom svežnju ključeva nije bilo ključa za lanac od bicikla. Imala sam dve opcije: da ostavim bicikl nevezan i rizikujem da mi ga ukradu (nezgodno: trenutno nemam para za novi) ili da se vratim kući (frustrirajuće: došla sam da se okupam, a sprema se kiša i popodne to možda više neće biti moguće). Već sam počela da spremam odstupnicu u stilu zelenog grožđa: puše jugo i more izgleda valovito i preteće. Takoreći, udara more o mramorje! Možda svemir hoće da mi poruči da danas ne treba da se kupam. Ali ja želim da se kupam, više od svega! Pored mora provodim oko dva meseca godišnje, a ostatak mog života odvija se na tragično land-locked mestima. Za razliku od srećnika dobre karme koji su u ovom krugu blagosloveni životom pored mora, ne mogu sebi da priuštim da propustim dan kupanja.
Nužda, kao što je poznato, stvara genije, pa mi se, dok sam tako razmišljala, ukazala i treća mogućnost: da zamolim par penzionera koji sede na klupi pored rampe za invalide za čiju sam ogradu planirala da vežem bicikl da mi ga pričuvaju. Ali to znači da treba da razgovaram sa njima! Da im priđem, uznemirim ih u njihovom posmatranju mora, rizikujem da me mrko pogledaju, da izgubim deo svog teško stečenog samodostatnog dostojanstva! Sad se već umešao i moj uvek spremni unutrašnji kritičar, koji više nije mogao da me gleda kako se uvijam kao crv u mreži sopstvenih sofizama. Dostojanstva, frknuo je. Kakvo dostojanstvo ima osoba koja se ovoliko plaši dvoje penzionera? poentirao je prezrivo.
Kako ne volim da me optužuju za strašljivost, prišla sam penzionerima i zamolila ih da mi na 20 minuta pričuvaju bicikl.
- Šta ćete se kupati? Pitala je bakica.
Odgovorila sam potvrdno.
- Pazite se, danas su baš veliki valovi, i dolaze u naletima.
Uverila sam je da ću biti oprezna, presvukla se, ostavila i torbu sa stvarima kod nje i krenula u more.
Na samom kraju rampe za invalidska kolica na ulazu u more stajala je još jedna bakica. Valovi su nas obe, na silasku niz rampu, već bili dobro zapljusnuli, pa smo se srećno iskezile jedna drugoj.
- Idete u more? Pitala je bakica 2. Ako ćete vi, onda ću i ja. Ne smem sama, imam skoro 80 leta, dodala je pravdajući se.
- Ja hoću, odgovorila sam kao iz topa i uskočila u val koji se pjenio.
Bakica 2 je još neko vreme stajala na ivici rampe, pa je i ona zaplivala.
- Iju, iju, podvriskivala je radosno u moru dok su je valovi valjali gore-dole. Iju, iju, nije prestajala.
Trajalo je to oko 15 minuta. Nikad u životu nisam čula nekog da bez prekida petnaest minuta jujuče, pa još sam sa sobom, u moru. Bilo je presmešno i predivno.
U jednom trenutku smo se našle jedna naspram druge, bakica 2 me pogledala i počela svoju životnu priču:
- Uživaj u svakom trenutku. Ja sam ceo život samo radila, radila, radila. I tako do rata, a onda je počeo rat i sve mi je odnelo. Ostala sam bez ičega i otišla u Nemačku, tamo sam čistila kuće, prala guzice babama. Onda sam otišla u penziju, došla ovde, svidelo mi se, kupila kuću na Monvidalu i ostala. A volim more, rođena sam pored Drine. Kad sam došla u Nemačku, uzela žena da mi objašnjava kako se pere lavabo, a meni krenule suze, nisam još znala nemački da joj kažem, ali rekla sam ovoj drugoj koja me dovela, da sam imala tri lavaboa u kući, na svakom spratu po jedan. Druga mi je pokazala kako da upalim onaj veliki usisivač, oni su stvarno mislili da smo došli s grane. Kad je počeo rat, roditelje sam preko šume odvela do Sarajeva, odatle u Split, pa u Međugorje, i onda u Nemačku. Imam dve penzije, imala sam 26 godina staža kad je počeo rat i platu 800 maraka. Ali nije sramota raditi.
Malo je zastala, još jednom podvrisnula, pa nastavila:
- Kupam se svaki dan, i kad je more 23-24 stepena. Ne mogu hladnije, boli me rame od lupanja šnicli – bečke, cordon bleu, koliko ti šef kaže toliko ih istučeš. Mogao bi roman da se napiše po mom životu, a i pišem ga. Na Facebooku imam 62 godine, a u stvari imam 78. Mi smo ti stari kao deca. Ali imam još deset godina, iskoristiću svaki dan.
Dok sam slušala njenu ispovest, bakica broj 1, ona koja mi je čuvala bicikl, skinula se u kupaći, mahnula mi i krenula, sa štapom, niz rampu prema moru. Na pola puta se uplašila i vratila na vrh rampe, gde je ostala da stoji i pušta da je talasi tuširaju.
- Ne smem dalje, rekla je sramežljivo kad su nam se putevi ukrstili na rampi, koleno mi popušta.
Setila sam se svog kolena, koje je do nedavno popuštalo, a sad je jako i moćno kao od brega odvaljeno. Osetila sam već deseti nalet zahvalnosti tog dana.
Na putu ka svlačionici srela sam bakicu broj 3.
- Jesu te odneli valovi? pitala je nestašno. Sad na tuširanje, dodala je.
Naišla je i bakica broj 4.
- Jesi se kupala? raspitala se, pošto je tek bila stigla na plažu.
- Jesam, potvrdila sam. Danas je samo za hrabre.
- Šta znam, ili za lude? posumnjala je bakica i sva nasmejana otišla prema moru da proveri.
Bakica broj 5 sedela je tik pored kabina:
- Bilo je kratko ali slatko? pitala je sa osmehom.
Potvrdila sam i otišla da se presvučem. Nisam imala ovoliku interakciju sa nepoznatim ljudima još od onog prvog retreata, a na plaži možda i nikad. Bila sam iscrpljena od tolikog razgovora i smešenja, ali i zadovoljna i ispunjena. Osećala sam se kao deo zajednice. Kao osoba koja nije, sopstvenom odlukom, nevidljiva.
Na engleskom se za osobu koja je dovoljna sama sebi kaže an island – otok, ostrvo. Uprkos izrazitom individualizmu anglosaksonske kulture, biti otok nije nešto što ima pozitivne konotacije, već uglavnom negativne, ili u najmanju ruku ambivalentne. Da, to jeste osoba koja je nezavisna i samodostatna, ali i emotivno izolovana, povučena, odsečena od drugih, odvezana, usamljena, nespremna ili nesposobna da se poveže sa drugima, odvojena od grupe, nespremna za saradnju, živi u svom svetu, ne uključuje se u ono što se oko nje dešava i brine samo svoju brigu. Samo u izuzetnim slučajevima, osoba koja je otok zaista je dovoljna sebi. Češće, kao što je moj slučaj, u stvari čezne za zajedništvom i ljudskim kontaktom, ali kako joj izolacija pruža neku vrstu perverzne utehe i odbrane od života, nije u stanju da izađe iz nje, iz svog samoizabranog otočog zatočeništva, i da se poveže sa kopnom.
Dok ovo pišem, počinje da pljušti već danima najavljivana kiša, zbog koje sam jutros i otišla na kupanje. Povlačim se u unutrašnjost svog toplog pulskog doma i shvatam ovo: da danas nisam srećnim slučajem otišla na plažu bez ključa za lanac od bicikla, nikada ne bih čula predivnu ispovest bakice broj 2 u moru, ne bih je videla kako radosno ciči, ne bih doživela majčinsku brigu bakice broj 1 niti bih se ugrejala u toplim osmesima bakica broj 3, 4 i 5. Ne bih napisala ovaj post, jer ne bih imala temu. Teme za pisanje ne rastu u samoći, a i kakav pretendujući pisac misli da će ikada napisati išta zanimljivo ako ne bude širom otvorio uši i srce osmesima i rečima slučajnih prolaznika?
Uslovno rečeno, od tog prvog retreata na rajskoj Silbi postala sam poluotok. Danas sam korak bliže tome da shvatim da poluotok, iako je sa tri strane okružen morem, jeste organski deo kopna. I da, čekajući da me primete i usvoje, sama sebi poželim prvu dobrodošlicu: Welcome home, island queen.
