Juče je umro Viktor, mlađi brat Aronovog najboljeg druga iz osnovne škole. Imao je nepunih 16 godina. Da je ostao živ, njegova porodica bi danas slavila njegov 16. rođendan. Umro je u školi, od infarkta. Niko nije znao da ima srčanu manu. Za njim su ostali brat Filip (20 godina), majka, otac i, sigurna sam, druga rodbina, koju ne poznajem. Ne znam kako će roditelji preživeti smrt deteta, ni kako će Filip preživeti gubitak brata.
Moj prvi susret sa smrću desio se u drugom razredu osnovne škole, kad je umrla devojčica mojih godina, koja se takođe zvala Biljana. Nikada nisam sa njom progovorila ni reč, a ipak sam osećala duboku tugu i odsustvo, tamo gde nisam ni bila svesna prisustva. Znala sam da je propuštena i poslednja prilika da je upoznam, da se sprijateljim sa njom, da joj ponudim grisine na odmoru. Sve mogućnosti koje su ikada postojale između nas dve zauvek su nestale.
Znala sam da sam na njenom mestu mogla da budem i ja. Znala sam da će njeni roditelji zauvek biti obeleženi kao ljudi kojima se desilo ono najgore. Znala sam da ne mogu da je vratim ni da im pomognem. Znala sam da me je smrt ovoga puta samo u prolazu okrznula svojim plaštom, da me podseti na svoje postojanje, i da će se jednog dana vratiti po mene i sve moje.
Drugi put smo se susrele kad sam imala 11 godina. Tog puta je umrla žena od 93 godine koju nikada nisam upoznala. Bila je majka moje kume, kod koje sam u tom trenutku bila u gostima, i morala sam da joj odem na sahranu. Sahrana je bila sa otvorenim kovčegom i svi su prilazili pokojnici da je poljube u čelo ili ruku. Jedva sam namolila baku da me ne tera da ljubim leš nepoznate žene, od kojeg sam osećala smrtni strah, ali kad sam ušla u kapelu u kojoj je bio izložen kovčeg, obuzelo me posve drugačije osećanje. Umesto nepoznate pokojnice u kovčegu sam jasno mogla da zamislim svoju mamu. Neutešno sam plakala satima. Svi su u kapeli bili zauzeti sopstvenim bolom, pa niko nije obraćao pažnju na to da li sam prišla kovčegu, pa čak ni da li sam izjavila saučešće. Mislim da onako zacenjena od plača ionako nisam bila u stanju da govorim.
Treći put su nam se ukrstili putevi kad je Simi, mom drugu i simpatiji iz osnovne škole, umrla mama. Ni njegovu mamu nikada nisam upoznala dok je bila živa. Umrla je od raka. Simina porodica dugo je živela u Iraku (dok tamo još nije bio rat) i ja sam se pitala kako je žena koja je u životu stigla tako daleko mogla da bude savladana tako glupom i neglamuroznom smrću. Nisam još razumela da su sve smrti jednake i da smrt nije ni nagrada ni kazna, da za nju nema objašnjivih razloga, da je ne možemo razumeti već samo prihvatiti, da umiru bez razlike i uspešni i neuspešni, i mladi i stari.
I moja mama, koja je takođe bila stigla daleko u životu, u to vreme je već bila bolesna i ja sam, pesimistički, znala da će i ona umreti. Nikada mi Sima nije bio bliži zbog te deljene bolesti naših mama, iako mu ništa nisam rekla. Na sahrani je bilo puno ljudi i niko nije ni o čemu pričao. Kad je sahrana prošla, Sima me pozvao da izađemo i izjavio mi ljubav.
U vreme smrti bliske osobe, otvara se portal, prostor u kojem imamo priliku da kažemo ono što nikada nismo rekli, da osetimo ono što nikada nismo znali da osećamo. Za nas kao par već je bilo kasno, a i ja u to vreme nisam bila u kontaktu sa svojim, pa ni tuđim emocijama. Stoga mi je Simina izjava ljubavi delovala neukusno. Kako to – umrla mu je mama, a on me pita da mu budem devojka, mislila sam. Kad ti umre mama nije vreme za zabavu, vreme je da se zakopaš u svoju bol i udaljiš od sveta, zaboraviš na život, posvetiš se večnom žaljenju, krivici i kajanju. Zašto krivici? Pa zato što uvek ima nešto što si propustio ili misliš da si propustio da uradiš dok je bila živa. Smrt nije vreme za opraštanje sebi i drugima, a još manje za ašikovanje, mislila sam sa tipičnom nepopustljivošću tinejdžera.
Četvrti put, smrt je došla po moju mamu. Kad sada gledam na svoje detinjstvo, mislim da sam uvek znala da će ona rano otići. Panično sam se bojala njene smrti, mnogo više nego što je to bilo opravdano bilo kakvim racionalnim razlozima utemeljenim u mom dotadašnjem iskustvu. Na sahrani je padala kiša i dugačka povorka na groblju prokislo se razvukla pod sivim nebom. Trajalo je večno i ja sam sve vreme gledala u svoje crvene nokte, da zaboravim na sve ostalo. Naravno da sam sebi prebacivala što nisam više uradila za nju dok sam mogla. Ali sad sam i ja upoznala moć disocijacije, i već nekoliko nedelja kasnije, živela sam, naizgled veselo, kao da se ništa nije desilo. Sigurna sam da je i mene neko zbog toga osuđivao, kao ja prethodno Simu. Nije me bilo briga.
Preskačem nebrojene smrti bliskih osoba koje su usledile i uskačem direktno u dan kad je umro Micko. Micko je imao 25 godina i bio je sestrić moje najbolje drugarice. Nikad nisam shvatila kako je tačno umro, jer je priča oko njegove smrti bila tako glupa i besmislena da se nisam ni potrudila da je razumem ili zapamtim. Neko je nekom dugovao pare, neko je imao oružje, neko je Micku ušao u stan i pucao u njega. Sećam se samo kako sam jednog dana pozvonila na vrata kod teta Verice, Mickove bake, kod koje sam svraćala skoro svaki dan, da joj nešto odnesem. Otvorio je Mickov deda, teta Vericin muž. Odmah sam počela da brbljam i da se smejem, ali sam posle 30 sekundi primetila da se Mickovom dedi ne menja izraz lica. Pitala sam da li je sve u redu, a on je rekao da nije i propustio me u kuću. Na hodniku je stajala teta Verica, koja mi je rekla da je Micko umro. Krenula sam da joj se bacim u zagrljaj u naletu nečega što je verovatno ličilo na melodramu, iako je bilo iskrena žalost, ali teta Verica me nežno izgurala iz svog ličnog prostora i strogo rekla: Čekaj. Rekla mi je da su ga ubili. Nisam ništa dalje pitala. Koga briga za okolnosti nečije smrti? Važno je da ga nema, i da ga nikad više neće biti. Važno je šta osećaju oni koji za njim ostaju. Važno je da ih ne povrediš nezgrapnim rečima ili delima, da ih ne opteretiš, da budeš tu za njih, ali samo ako im trebaš. Važno je da privremeno očvrsneš da bi mogao da budeš posuda za njihov bol.
Mirelu, Mickovu mamu, nisam videla narednih par godina. Znam da je išla na sva ročišta tokom suđenja ubici, da je to činila bez mržnje (ili barem da nije dozvolila da je mržnja, ako je i osetila, nadvlada i preuzme čitav njen život), da se posle uključila u sve postojeće grupe podrške za žalovanje, da nije dozvolila da njeno drugo dete bude zapostavljeno i ostavljeno samo da preživi gubitak brata, i da je iz ove tragedije izašla kao srećnija i jača osoba. Pošto nismo bliske i nisam htela da narušavam njenu privatnost, nikada je nisam pitala kako je u tome uspela. Uprkos svim smrtima koje sam u životu doživela, odbolovala i preživela, smrt deteta je još uvek možda i jedina misao koju ne mogu da podnesem u glavi. Guram je u najdublje zakutke svog kolektivnog nesvesnog, gde ona miruje i plete svoju mrežu kao zlokobni crni pauk.
Viktora uopšte nisam poznavala, jer je bio previše mali da se igra sa Aronom, Hanom i Filipom, a kad su svi dovoljno porasli da se igraju zajedno, Aron i Filip su prestali da se druže. Viđala sam ga često u kraju, sve većeg i većeg, kako tiho, uvek sam, hoda ulicom u pravcu kuće ili škole. Nije išao u hordama kao što to rade dorćolski tinejdžeri, ni sa mamom i tatom, kao što sam često viđala Filipa, ni sa bratom, kao što bih kao naivni roditelj očekivala. Ja uvek vidim braću i sestre zajedno, u zajedničkoj auri, gde je jedan tu je i drugi, jednog bez drugog nema. Tako to izgeda nekom ko nema braću i sestre i uvek je sam u svojoj auri.
Ali Viktor je bio podjednako moj, podjednako naš, kao i Filip, družio se neko sa nekim ili ne. Njihovi roditelji bili su mi kao rodbina, sa njegovom mamom sam provodila sate na telefonu a sa tatom sate u parku. Tanja, Filipova i Viktorova mama, uvek je govorila da Hana mora biti njena snaja, pa neka bira da li će Filipa ili Viktora. Ja sam uvek navijala za Viktora. Filip je bio nemirno, nestašno dete, mangup i zavodnik, i Hana je u detinjstvu bila nekad latentno, a nekad i aktivno zaljubljena u njega. Kad je ušao u pubertet, njegova sopstvena koža postala mu je tesna, pa je počeo sve da čini da iz nje izađe. Tako su se i rastali njegov i Aronov put.
Viktor je bio tih, nečujan i miran, anđeosko dete koje nikad ništa ni od koga ne traži i ne očekuje, uvek u senci starijeg brata – zvezde. Hana mi je, kad je čula da je umro, rekla da je uvek imala osećaj da je krhak i da treba da pazimo na njega. Ipak, poslednji put kad ga je srela, dva dana pre njegove smrti, pobegla je od njega na ulici da ne bi morala da mu se javi. Nešto je oteralo od njega. Možda onaj hladni crni plašt, kojim ga je smrt već bila natkrilila.
Smrt stare osobe prirodna je stvar koju svako relativno lako prihvata. Samo da ide po redu, kaže se u narodu. Umire deda, umire otac, umire sin, kaže onaj mudrac iz priče kad ga zapitaju za smisao. Bogu hvala, imao je dug i lep život, jedino je što čovek može da kaže a da ne bude nezahvalan.
Smrt odrasle osobe koja još nije dočekala starost već je teži udarac. Porodice se rasformiraju, udovac se ponovo ženi ili udovica ponovo udaje, ili ostaju sami da kopne, ili nanovo osmišljavaju svoj život bez bračnog druga. Deca postaju nečiji pastorci, nečija siročad, ostareli roditelji ostaju bez naslednika, koji je trebalo da im bude oslonac u starosti i da ih isprati na put u večnost.
Smrt deteta svojim besmislom razara zajednicu. Viktorovi roditelji, Bog im pomogao, sada treba da ostanu u braku, da budu podrška jedno drugom i Filipu. Ja lično ne znam kako će u tome uspeti. Filip treba da kaže ne alkoholu i drogama, koje će ga kao pesma sirene pozvati u dubine da mu ublaže bol. Ja ne znam kako će se tome odupreti. Viktorovi drugovi su u školi, na času, videli svog vršnjaka kako umire. Ne znam kako će se od toga oporaviti. Hana, koja Viktora zna ‘samo’ kao Filipovog brata, već dva dana ne prestaje da plače. Bake i dede, ujaci i tetke, nastavnici i prijatelji, svi će od danas živeti sa ranom koja će im biti večni podsetnik: memento mori. Svakoga od njih dodirnula je smrt svojim hladnim prstom. Niko od nas više nikada neće biti isti.
A opet, bićemo isti. Sutra ćemo ustati, oprati zube, obući se, otići u šetnju, posvađati se i pomiriti s mužem, nahraniti mačku. Skuvaćemo ručak, još par dana plakati, par nedelja se sećati Viktora, a onda će se površina mora umiriti, koncentrični krugovi uliti u svoju centralnu fokusnu tačku, sunce će se pojaviti iznad horizonta, i život će nastaviti tamo gde je stao, uvek isti bez Viktora ili sa njim. Bez svakoga od nas, ili sa njim.
U mitu o cikličnosti rađanja i umiranja, kada je mračni Had progutao Persefonu, ćerku boginje Demetre, očajna boginja danima je uzaludno tražila kćer i u potrazi zaboravila na svoje dužnosti prema zemlji. Na planeti su zavladale zima i glad. Da spase sva bića od gladi, Zevs je posredovao u sporu između Hada i Demetre i izdejstvovao kompromis, koji je predviđao da Persefona deo godine provede sa majkom na zemlji, a deo sa gospodarom podzemlja, ispod zemlje. Kad se Persefona vrati majci, sva priroda od radosti nabuja i procveta da dočeka izgubljeno dete. Kad dođe vreme da Demetra ispuni svoj deo pogodbe i vrati voljenu kćer Hadu, sve se oko nje ugasi, zaledi i svene.
Nije mi teško da zamislim razljućenu Demetru kako u bolu i besu ledi i zatire svaki izdanak i u pravednom gnevu baca rukavicu u lice svim bogovima Olimpa. Koje je opravdanje dovoljno dobro da se majci oduzme dete? Ali Tanja, Viktorova mama, nije Demetra, a smrti ne trebaju opravdanja. Uzela je koga je htela i udaljila se lebdeći, bez pogleda unazad na pustoš koju je ostavila u domu, u porodici, u kraju, u zajednici. Tanja nema na koga da bude besna, a i da ima, to ništa ne bi promenilo. Viktor, ako se, poput novog proleća, ponovo rodi, neće biti u tom domu, u tom obličju, u tom životu. Nema ko da ga zameni. I ja ne znam šta sa tim da radim.
More je danas baš po mom ukusu: sivo, olujno, uzburkano, silovito. Udara u stene poput besne Demetre. Uskočila sam u njega naglavce u nadi da ću sa sebe sprati svu štroku bespomoćnosti pred smrću. Pustila sam da me talasi nose, a onda zaronila u mutne dubine. Dok sam izranjala, kosa mi se umotala oko lica kao mrtvoj Ofeliji. Taman dovoljno mrtvoj da može da razgovara sa dušom na odlasku.
“Dragi Viktore,” obratila sam se ovom detetu koje je na svom putu prema večnosti verovatno stiglo mnogo dalje nego ja. “Žao mi je što se nisam potrudila da te upoznam dok sam imala priliku. Žao mi je što te nikad nisam zaustavila na ulici i pitala te kako si, kako ti je u školi, da li se baviš sportom i kako su ti mama i tata. Žao mi je što se nisam s tobom poigrala u parku dok si bio mali, nego sam se ponašala kao da se podrazumeva da ćeš uvek biti tu. Žao mi je što te nisam više puta s pažnjom pogledala, što te nisam poljubila u čelo dok si se još dao ljubiti u čelo, što te nisam odvela na kolače ili u luna park, što ti nisam kupila klikere. Žao mi je što svih 16 godina tvog života nisam razmišljala o tebi više od “Evo ga Viktor. Vidi kako je porastao. Liči na Filipa, ali nekako je mirniji i nežniji. Baš drag dečko. Pitam se da li me prepoznaje.” Što te nisam pozvala kod nas na play date, da bolje upoznaš Hanu, koja je često mislila na tebe s ljubavlju. Što ti se nisam predstavila i rekla ti “Zdravo Viktore, ja sam Aronova i Hanina mama, ako te neko dira samo dođi kod mene, zavrnuću mu uši!” Što te nikada nisam pomazila po kosi. Što nisam saznala kad ti je rođendan i čestitala ti ga uz neki poklon. Što ti nisam rekla koliko si divan. Što ti nisam rekla da si meni bolji od Filipa, iako su uvek svi njega gledali kao zvezdu. Što nisam bila bolja, pažljivija, fokusiranija na tvoj jedinstveni, neponovljivi, dragoceni mladi život.
Sad je kasno za sve ovo. Ti odlaziš. Još neko vreme ćeš provesti u našoj blizini da se od nas, nevidljiv, oprostiš, a onda će nestati svaki trag tebe, osim onog koji si ostavio u našim srcima. Ako te u ovom životu i sretnem, neću znati da si to ti, a nećeš ni biti ti, već neko sasvim nov, bez sećanja na Viktora. Obećavam ti da te neću zaboraviti. Svake srede ujutro zapaliću sveću za tebe, da tvoja duša lakše nađe put kroz tamu. Pomisliću na tebe i zamisliti šta bi tog jutra radio da si sa nama, s kim bi pričao, kome bi se nasmejao. Pozvaću tvoju mamu, da zna da nije sama, jer znam da bi voleo da se neko brine o njoj, sad kad tebe nema. Kupiću cvet za tebe i staviću ga na sto, da nas podseća na to da si nekada živeo među nama i ulepšavao nam svet. Napisaću ti poruku i ostaviti je ispod cveta, da znaš da mislimo na tebe i tvoje. Istovremeno sa tobom, setiću se i ostalih koji su nas napustili. Vreme je bilo da, posle svih ovih godina, počnem da mislim i na njih. Ako se negde sretnete, prenesi im moje pozdrave, jer sada to možeš, slobodna dušo.
Srećno putuj, Viktore. Zajedno s tobom u okeanu života.
