Moja sestrična nedavno je doktorirala na temu negovateljske struke, a sada na osnovu svog doktorata piše knjigu. Radni naziv knjige, koja je trenutno na čitanju kod urednice, je “Ove ruke moraju sve: etnografija neformalnog plaćenog rada brige u kućanstvu”. Pre neki dan podelila je sa mnom uvod u svoj još neobjavljeni rad, koji je u meni izazvao poplavu emocija i griže savesti.
Dok sam živela u Americi, a moja baka tavorila sama u svom stanu u Beogradu, u jednom trenutku je postalo očigledno da ona više ne želi da živi sama. Tvrdila je da ne može, iako je delovalo kao da joj je do tada išlo sasvim dobro; mislim da je ta nemoć postala stvarnost tek kad je konačno našla ženu u čijem je prisustvu mogla potpuno da se opusti i prepusti.
Žena se zvala Olgica. Bila je iz nekog sela u Vojvodini, gde joj je još uvek živeo muž, i imala sestru na Banovom Brdu, kod koje je odlazila svako popodne kad baka legne da se odmara. Kod muža je odlazila vikendom. Imala je i dvoje dece, od kojih je sin izgleda bio nesposobniji, jer se uvek brinula za njega i davala mu veći deo novca koji je kod bake zarađivala.
Jednom mi je ispričala kako je izabrala muža: prethodni momak koji joj se udvarao za prvi dejt je pozvao u kafanu. Odmah je shvatila da to neće valjati. Već sledeći udvarač bio je budući muž, koji niti je pio, niti se kockao, niti kurvao, pa je Olgica zaključila da od toga može nešto da ispadne, pomolila se, i rešila da stane na ludi kamen. Nije računala sa njegovom nezgodnom naravi, zbog koje je veći deo života pila lekove za smirenje i pritisak, jer su ruke počinjale da joj se tresu pri najmanjem podizanju tona. Olgicin Steva je, avaj, često podizao ton. Mislim da je i Olgici, a ne samo mojoj baki, odgovarao aranžman u kojem je celu radnu nedelju provodila daleko od njega. Uverena sam da je sa tim poslom, kao nus efekat, opao i Stevin osećaj moći u porodici, pošto je sad on bio penzioner, a ona osoba koja donosi kruh u kuću (figurativno, jer je novac, kako smo rekli, odlazio sinu). Možemo se nadati da mu je to malo istupilo zube.
Olgica je bila žena pitome naravi. S jedne strane, zahvaljujući tome je i dobila posao kod bake, koja nije trpela da joj se drsko odgovara, a sa druge, ta njena nesposobnost da na licu mesta odgovori na nepravednu optužbu zapečatila je njenu sudbinu osobe osuđene na to da joj se tresu ruke dok neko bezbrižno besni, ne nužno specifično na nju, iz razloga među kojima je puki strah od smrti zacelo bio jedan od odlučujućih.
Nije Olgica bila neko savršenstvo u kući: bila je neuredna, sumnjive lične higijene, na pijaci je baki uvek kupovala pogrešne stvari i kad god je mogla da izbegne neki posao ona ga je izbegavala. Ali bila je dobra i nežna žena, strpljivo je podnosila bakine hirove, a ponekad, kad dođem u posetu, i moje, volela je baku i sve njene ekscese joj je uvek od srca praštala. Kad bi se baka na nju naljutila, pa posle izvinjavala, Olgica bi uvek rekla kako baka nije loša, ali eto, jadna, ne može da se obuzda kad je obuzme paranoja. Videlo se da je žali što je izgubila sina i u starosti ostala sama i osuđena na tuđu ruku (koja, kako je baka često u zlovolji govorila, svrab ne češe).
Kad se rodio Aron, a pre nego što mu se na svetu pridružila Hana, ja sam, kao i svaka majka (do tada) jedinog deteta imala uspostavljen čitav niz pravila u vezi sa odgojem, kojeg je svako u mojoj okolini bio zamoljen da se slepo pridržava. Logika tog sistema pravila bila je jasna samo meni, a ostali su se trudili da ih poštuju dok sam ja tu, a zaboravljali na njih čim mi vide leđa. No, teško onome ko je imao nesreću da ga uhvatim u kršenju nekog esencijalnog pravila!
Pravila je bilo mnogo i nisu sva bila jasno popisana, pa je uvek postojala opasnost da čovek neko od njih prekrši i ne znajući. Jednom sam tako ušla u Olgicinu sobu i zatekla je kako se grli sa Aronom. Nije stigla ni da primeti kako sam ganuta njihovom međusobnom ljubavlju, već je, mučenica, skočila kao oparena i počela da se pravda kao da čini nešto loše. Posle mi je priznala da se uplašila da je prekršila neko od mojih nepisanih pravila o grljenju.
Pošto je baka sa parama bila dosta neuračunljiva, za kućni budžet je u mom odsustvu bila odgovorna Olgica, koja na žalost nije imala moć da se suprotstavi kad bi baka naumila da potroši velike pare na neku beskorisnost. Baka je u nekom trenutku, kao što to biva kad čovek postane vezan za krevet pa ne zna šta će od duga vremena, bila počela manično da kupuje gluposti koje su razni cinici agresivno reklamirali na televiziji. Svaki put kad bih joj došla u posetu, zaticala sam neki novi predmet namenjen podmlađivanju, otklanjanju bolova i ozdravljenju: lampu za dubinsko grejanje kostiju, četrnaesti po redu mider, magični dušek koji leči sve bolesti, i tome slično. Tako je novac koji sam joj svakog meseca dizala sa računa na koji je primala penziju postao nedovoljan, pa je počela da traži da joj donosim više. Pare jesu bile njene, ali zar je trebalo da je pustim da ih baca na UV lampe? Tako je počela politika stezanja kaiša i kontrole kućnog budžeta, u jeku koje je sirota Olgica jednom dobila najstrašniju grdnju zato što je na pijaci kupila preskupe trešnje. Činjenica je da Olgica nikada nije štedela na pijaci, na kojoj je kupovinu obično obavljala sa pola mozga, tako da je baki uvek donosila nezrelo voće po lihvarskim cenama, pošto je mrzelo da se malo prošeta među tezgama i potraži nešto bolje. Ipak, moja reakcija nije bila samo odgovor na tu njenu nemarnost, nego na ko zna kakve sve probleme i frustracije koje su me tog dana i tih meseci bile ophrvale. U svakom slučaju bila je preterana i do dana današnjeg je sebi nisam oprostila. Nadam se da ona jeste.
Imala je Olgica i svoje ideje o životu i ljudima koje nisu uvek bile očigledne iz njenog stila skrušene negovateljice. Jednom me je tako pogledala, sa nekom ljutitom setom u očima, i rekla: “Tvoj život i moj, pa to nema nikakve veze jedno s drugim”. Mislim da je govorila o svim prilikama koje su meni bile pružene na srebrnoj tacni, a njoj uskraćene. Razumela sam njeno ogorčenje. Drugi put mi je pak, opet u nekom neočekivanom naletu ljutnje, rekla da sam obična pičkica (tim rečima). Mislim da je prevarilo to što često plačem. Olgica je bila žena sa sela i plakanje, koje se u narodu često poistovećuje sa slabošću karaktera, nije bilo deo njene etike ni svakodnevice. Bila sam toliko zatečena da nisam ništa odgovorila, nego sam se posle toga još godinama pitala da li je u stvari bila u pravu. Na kraju sam se utešila mišlju da sam, uprkos tome što često plačem i često se nečega bojim, ipak u životu sistematski radila sve stvari kojih sam se bojala i zbog kojih sam pre ili posle plakala. Ako to nije hrabrost, onda mora da je bar ludost.
Ipak, o baku se nikad nije ogrešila. Njeno saosećanje prema njoj bilo je duboko i iskreno. Na kraju krajeva, njen posao i jeste bio da saoseća sa bakom, a ne da ima dobro mišljenje o meni.
Kad je baka umrla, Olgica je na svoj uvijen način pokušala da mi kaže da bi volela da čuva decu, ali nažalost za nju više nije bilo mesta. Trebala nam je njena soba, a ona nije imala mogućnost da bude kod nas samo preko dana i da spava negde drugde. Njeno dalje prisustvo u kući donekle je bilo nepoželjno i zato što je evociralo mnoge teške uspomene na bakine poslednje dane.
Osim toga, kuća je u godinama koje su prethodile bakinoj smrti neprekidno bila puna manje ili više stranih ljudi koji su u nju tako slobodno i često ulazili, da je moja komšinica Milči jednom rekla da kad baka umre treba smesta zameniti bravu, jer se više i ne zna ko sve ima ključ od našeg stana. Baka je naime volela društvo, pa je svako ko je za nju imao koristan (ili bilo kakav) savet o tome kako da si olakša muke starosti bio u svako doba dobrodošao. Bilo je tu medicinskih sestara, kardiologa, komšija, žena za ispomoć koje su dolazile preko socijalnog na po dva sata na dan, a menjale su se na svakih par meseci, malobrojnih još uvek živih bakinih prijatelja, i poneki slučajni prolaznik. Kuća je, u najboljim danima, nalikovala auto putu usred turističke sezone. Kad je baka otišla, jedva smo dočekali da se svih tih ljudi oslobodimo i utonemo u tišinu njenog oronulog stana, da je ljudski ožalimo.
Kad je došao trenutak da ispratimo Olgicu, konsultovala sam se sa tri osobe (komšinicom, mužem i tetkom) oko toga koliko para da joj dam kao otpremninu. Komšinica je pitala: “Što, jel’ imaš viška?” Muž je rekao da misli da se daje jedna plata. Tetka je bez predomišljanja rekla da je jedna plata sasvim dovoljna. Dala sam Olgici nešto malo više od jedne plate i rastale smo se da se više nikad ne vidimo.
Nikada sebi nisam oprostila što sam ih poslušala. Niko od njih nije imao tako jasnu predstavu kao ja o tome kolika je bila njena vrednost u bakinom, a i u mom životu. Bila sam praktično bezbrižna tih 7 godina dok je ona čuvala, zato što sam znala da je baka u dobrom društvu dok ja lutam po svetu. Ne znam da li je živa i ne znam kako da saznam. Olgica je, naime, u skladu sa svojim pomalo tajanstvenim karakterom i okolnostima života, sve te godine odbijala da bilo kome od nas dâ svoj broj telefona. U toku nedelje baka ju je uvek zvala preko sestrinog broja, a vikendom nikako. Ne mogu to da joj zamerim, jer verujem da žena u suprotnom ne bi nikada imala ni trenutka mira. Sestrin broj se nije sačuvao, otišao je u nepovrat zajedno sa bakinim starim telefonskim imenikom.
No i da imam njen broj, pitanje je da li bih imala hrabrosti da je pozovem. Bojala bih se da mi sada, kad joj materijalno blagostanje više ne zavisi od mene ili nekog mog, ne kaže iskreno šta je mislila o meni sve one godine. Već i ono što mi je rekla kad nije smela otvoreno da govori bilo je dovoljno zastrašujuće. Uglavnom, ako ikad nekako ipak dođem do njenog broja i osmelim se da je pozovem, znaću da stvarno nisam pičkica.
Baka nikada nije postala dementna, tako da Olgicin posao, ako ne lak, nije baš bio ni agonija. Sasvim je drugačija bila situacija sa Gagom, ženom koja je čuvala moju tetku.
Kad je tetka doživela moždani udar i ostala nepokretna, Jevrejska opština, kojoj je godinama pre toga plaćala članarinu, dodelila joj je dve žene da je čuvaju: Gagu i Divnu. Divna je dolazila da odmeni Gagu kad god je ova odlazila za praznike kod porodice, ili bila toliko iscrpljena da je morala da uzme par nedelja odmora. Ostatak vremena, sa tetkom je bila Gaga. Divnu sam znala od ranije, jer je već godinama dolazila tri puta nedeljno da pomogne tetki oko kuvanja i spremanja kuće, a Gagu sam prvi put videla kad sam, sva isprepadana, zazvonila na tetkina vrata prvi put posle njenog povratka iz bolnice.
Kad mi je otvorila vrata sa širokim osmehom na licu, prvo što mi je privuklo pogled bile su njene oči. Crne, vatrene, sa nekom vrelinom koja je, videlo se, mogla da ode u oba pravca. Odlučila sam da u njima vidim toplinu, pošto nisam imala mnogo izbora, a i bilo je bez veze da u toj situaciji neosnovano mračim.
Gaga je, videla sam, bila za vrlo kratko vreme potpuno opčinila moju tetku. Govorila joj je ‘ti’ (što tetki nisu govorile ni osobe koje su je poznavale decenijama), držala je za ruku, pravila planove da je vodi svojoj kući u posetu, i delovale su više kao bliske prijateljice ili rođake, nego kao hendikepirana osoba i njena negovateljica. Tetka je, za osobu svojih godina koja je doživela šlog, bila vrlo vesela i pokretna, skakutala je (sedeći) s jedne strane kreveta na drugi, redovno vežbala sa fizioterpeutkinjom, dobro jela i mirno spavala. Izgledalo je kao da je na putu oporavka i da tu neće biti nikakvih problema. Unapred sam se žalostila što ćemo, kad tetka ozdravi, morati da se rastanemo od Gage.
Ali onda je jednog dana Gaga zvala u stanju neispavanog rastrojstva i obavestila me da je kod tetke počela demencija, sa čijim je simptomima bila dobro upoznata jer ih je videla kod neke od prethodnih osoba koje je negovala. Odmah je rekla da ona sa tim ne može da živi i da ćemo, ako se tako nastavi, morati da nađemo nekog drugog.
Od tog dana počela je agonija, ispunjena beskrajnim i bespredmetnim medicinskim pretragama, epileptičnim napadima, trodnevnim logorejičnim delirijumima, rapidnim i ponekad misterioznim nestajanjem novca iz kuće, neosnovanim optužbama, i, da čovek ne poveruje, rastućim rivalstvom između Gage i njene suparnice Divne. Gaga i tetka formirale su zajednički front protiv Divne i optužbe na njen račun samo su prštale. Divna nije govorila ništa, i nikada nikoga nije ogovarala. Bila sam sklona da više verujem njenom ćutanju, nego njihovim optužbama.
Gaga i Divna imale su potpuno različit stil negovanja i međuljudskih odnosa uopšteno. Divna je bila vojnički tip: red je morao da se zna, sve je radila po svom, bila je efikasna do krajnjih granica i sve poslove je obavljala odmah ili u najkraćem roku, ništa je nije mrzelo, ali nije se libila ni da povisi ton kad tetka zastrani. Uverena sam da nikada nije bila okrutna, iako je ponekad bila stroga. Nije mnogo povlađivala ni podilazila, osim onako rutinski, i samo kad je smatrala da je neophodno. Vešto i odlučno je čuvala svoje granice: izlazila je u susret kad je mogla, ali njeno slobodno vreme bilo je samo njeno i nije nikom dozvoljavala da je maltretira.
Gaga je, pak, u sebi sjedinjavala toplinu majke i temperament đavola. Bila je super nežna i puna ljubavi sve dok je tetka ne bi nagazila, a onda bi joj, verovatno, vratila svim raspoloživim sredstvima. Ne mogu da budem sigurna jer nikada nisam bila tu. Ali povremeno bih prisustvovala nekoj epizodi koja je ukazivala da između njih dve povremeno dolazi i do okršaja o čijoj tačnoj prirodi mogu samo da nagađam.
Tako sam jednom ušla u kuću i odmah osetila da u njoj vlada neka neprirodna napetost. Gaga je, suprotno svom običaju da ostane da sedi sa nama kad god bih ja došla u posetu, odmah otišla u svoju sobu. Tetka je, pak, počela da je doziva za najveće gluposti, da joj donese čašu vode i slično, nešto što sam mogla i ja, i to je radila s nekom pakošću u glasu koja mi je jasno pokazala da se ili bez razloga isparanoisala (što se povremeno dešavalo) ili da je Gaga nečim uvredila. U jednom trenutku besno je i prkosno pogledala Gagu i rekla: “Evo vidiš moju porodicu.” Nisam vidovita, ali mislim da joj je Gaga, ili u svađi ili u nepažnji, rekla nešto o tome kako nema porodicu. Tetka je bila neudata i bez dece i u vezi sa tim, a i inače, vrlo osetljiva.
Pored toga, Gaga je loše funkcionisala kad je neispavana, a tetkina demencija sve ju je češće noću držala budnom. Tako je, u jutrima posle dobro prospavane noći, cvrkutala kao slavuj, a besane noći ispunjene tetkinim deliričnim vikanjem i dozivanjem, ili neprekidnim pričanjem, ostavljale su je anksioznom, nervoznom i spremnom da koliko sutra dâ otkaz. Mislim da je par puta tetki u afektu zapretila da će je ostaviti ako je ne pusti da spava, ali to je imalo podjednako efekta i smisla kao da novorođenčetu zapretiš da ga nećeš nahraniti ako nastavi da te budi noću jer je gladno. Mislim da Gaga, iako je simptome demencije prepoznavala, nije u svakom trenutku bila potpuno svesna da osoba koja te simptome ispoljava nije pri sebi i nema kontrolu nad svojim postupcima. Ne mogu zbog toga je krivim jer znam koliko sam često i sama gubila strpljenje sa tetkom i bila generalno obeshrabrena posle njenih ispada, čak i dok je još bila zdrava, i ‘samo’ depresivna a ne i dementna.
Kako su se stvari bližile kraju, Gaga je počela nekako neprimereno da se opušta. Nije (bar preda mnom) bila otvoreno neprijatna prema tetki, ali je postala nekako krišom podsmešljiva i počela da govori pred njom kao da nije tu. Kao da je već umrla. Ovo je verovatno bio signal da treba da potražim nekog drugog, ali svako ko je imao osobu sa demencijom u porodici zna koliko je teško naći negovatelja kojem možeš da veruješ. Tetka je, pored Gage, bila čista, uvek sveže okupana i očešljana, zbrinuta i nahranjena, i volela je Gagu ljubavlju bespomoćnog deteta. Za Divnu nije htela ni da čuje, a i Divna nije htela da radi 24/7.
Gaga bi sporadično zakukala kako ne može više, ali pošto je aranžman sa tetkom za nju bio finansijski povoljan, nikada nije otvoreno rekla da potražim nekog drugog, sve dok nije dala otkaz, od danas do sutra. Bila sam besna kao ris, ali šta sam mogla? U Jevrejskoj opštini su mi rekli da kućna nega više nema smisla i da će tetka bolju negu imati u domu.
Ono što me je u tom trenutku posebno ozlojedilo bila je činjenica da je Gaga, sve planirajući bekstvo kad više ne bude mogla da izdrži, tetki svakodnevno obećavala da je nikada neće napustiti i da će ostati sa njom dok je živa. Meni je istovremeno govorila kako joj je ovo poslednji posao i kako su joj živci potpuno iskidani. U stvarnosti je smišljala kako da se na najbezbolniji način reši ovog i potraži neki lakši posao. Ne bih joj zamerila to što je spasavala živu glavu, jer to sam činila i ja, ali mislim da bi bilo korektno da mi je ostavila otkazni rok od bar dve nedelje, da mogu da smislim koje su mi opcije i da izaberem najbolju.
Dok sam, zajedno sa Gagom, spremala tetku za odlazak u dom, Gaga je pričala o tome kako već 15 godina živi daleko od muža i kako posle ovoga više nikada neće odlaziti od kuće. Sledeći put kad smo se čule, nije bila u Zaječaru (gde joj živi porodica), nego kod nove štićenice, na Konjarniku. Kao i sve ostalo što je Gaga pričala, i njena ispovest o tome koliko joj nedostaje muž bila je samo delimično istinita.
U istoriji siromašnijih krajeva u Sloveniji postojao je fenomen takozvanih Aleksandrinki, žena koje su napuštale dom i svoju decu da bi odlazile u Egipat (očigledno pretežno u Aleksandriju, po kojoj su dobile ime) da tamo rade kao dojilje i dadilje deci iz bogatih porodica. Neretko se dešavalo da ostanu i po 20 godina, te da njihova deca odrastu bez majke. Slovenačka pevačica i flautistkinja Tinkara Kovač je, možda potaknuta legendom o Aleksandrinkama, napisala pesmu Veter z juga, za mene jednu od najpotresnijih pesama ikada napisanih o majci koja napušta svoju decu. Godinama sam, ne znajući zašto, plakala slušajući je i mislila da sam to iskustvo sigurno imala u nekom od prethodnih života. Tek kada sam se razvela, shvatila sam da je beskrajna tuga koju je izazivala ova pesma bila i neka vrsta predskazanja, tugovanja unapred, jer sam posle razvoda vreme sa decom, koje je do tada bilo čitavo moje, morala da delim sa njihovim ocem. Svake nedelje koju su proveli sa ocem, ja sam ih napuštala i ponovo proživljavala Veter z juga.
Gaga i Olgica doduše nisu napustile decu, ali su obe napustile dom i muževe, a dok su radile daleko od kuće činjenica je da ni svojoj (odrasloj) deci, ni unucima, većinu vremena nisu bile na raspolaganju. S obzirom da ni jedna ni druga kod kuće nisu bile žrtve zlostavljanja, niti su od kuće otišle iz tvrde ekonomske nužnosti, ne mogu da se ne zapitam da li je u njihovom odlasku u daleki grad bilo i nekog podsvesnog avanturizma i čežnje za slobodom? Želje da se vidi nešto drugo osim svoje ulice u selu? Da se upoznaju i drugi ljudi, a ne večito isti, dosadni komšiluk? Čak i uz tako težak posao kao što je briga o staroj osobi, njihovo slobodno vreme, kad su ga imale, bilo je samo njihovo. Obe su se verovatno ceo život brinule o mužu i deci i za to im se nikada niko nije zahvalio; naprotiv, od njih se očekivalo da ostanu izvor finansiranja čak i kad su otišle u zasluženu penziju. Činjenica je da su im penzije bile male, ali čovek na selu može da preživi i sa malom penzijom, ako su mu želje skromne. Iako su obe pričale o tome kako jedva čekaju da se vrate kući na selo, kad bi se jedan posao završio, ipak su tražile sledeći. Zbog čega?
U vreme kad su Aleksandrinke odlazile na svoj put bez povratka preko Sredozemnog mora, bilo je i žena koje su, uprkos siromaštvu, ostajale da žive na zemlji, sa svojima. Odlazak u tuđinu bio je izbor, a ne neminovnost, isto kao što je i danas. Nikad nije bilo da nije bilo nekako, a život je život, kako kod bogatih tako i kod siromašnih. Kod svakog izbora, nešto se dobija, nešto žrtvuje. Aleksandrinke su sigurno, baš kao i Gaga i Olgica, tačno znale šta su dobile, a šta izgubile. I njihova deca i muževi zacelo bi imali nešto da kažu o tome da li su više imali od novca koje su im majke, odnosno žene, slale, nego što bi imali od njihovog stalnog prisustva i brige u životu. Što se samog rada tiče, on ni kod kuće ne bio lakši. Uvek se nađe neka pelena koju treba presvući, neka suza koju treba osušiti, neki bes koji treba amortizovati. Možda je sa stranom osobom lakše to što je čovek pošteđen bar dela kompleksnosti odnosa sa najbližima.
Ipak, od kompleksnosti nam nema bežanja. Odnosi porodice sa negovateljicom uvek su komplikovani i emotivno nabijeni. Kad se neko brine o tvojim bolesnima i time ti skida neverovatno veliku težinu s leđa, neminovno si mu zahvalan, a s vremenom se i navikneš na njega i zavoliš ga kao člana porodice. No ruku na srce, taj član porodice uvek je u inferiornom položaju u odnosu na druge, prave članove, kao neki rođak sa sela koji je tvoj ali istovremeno i tuđ, zbog svoje različitosti neprihvaćen i neprihvatljiv. S druge strane, zavoli i on tebe, gleda te svaki dan, mnoge sate i dane provedete u razgovoru, a i ti si mu, pored najčešće bar polusenilnog starca, jedino uračunljivo društvo. Jedno od drugog učite, jedno se drugom poveravate, jedno drugom idete na živce, jedno drugom opraštate. On tebi, iz razumljivih razloga, nikad ne kaže šta stvarno misli o tebi, a iz podjednako razumljivih, ne kažeš ni ti njemu. To jača tenziju među vama, stvara tajne i laži, koje se povremeno razreše kroz kratka električna pražnjenja. Posle se opet pomirite, izvinite, pređete preko svega, zaboravite, oprostite (ili ne?)
Pošto živi u tvojoj kući, on o tebi zna mnogo više nego ti o njemu. Ti imaš mnogo više slobode da kažeš šta te muči nego on. Imaš i više slobode u ponašanju prema njemu, jer njegova plata zavisi od tebe, a ne tvoja od njega. Iako si mu zahvalan i svestan njegove vrednosti, ipak, i dalje, oholo misliš da je zamenjiv, jer prima platu, a uvek će biti ljudi kojima je potrebna plata. Jer nije stvarno član porodice. Jer nije tu zato što te voli, ili voli osobu koju neguje. Ovo je deo društvene mitologije koji je najteže iskorenjiv: da te porodica voli, a ljudi koji nisu porodica – možda da, a možda i ne. Nema veće neistine: porodica te možda voli a možda i ne, isto kao i svi ostali. A ‘strani’ ljudi ti često učine više dobrog nego oni koji bi, prema toj mitologiji, trebalo da su ti najbliži. U konačnici, ko zna kako se Olgica osećala kad je baka umrla? Ko zna da li je Gagi bilo slomljeno srce dok je gledala kako tetka klizi u demenciju? Ni sa jednom od njih nisam o tome razgovarala. Kao da nisu bile tu, i kao da nismo delile najteže trenutke u životu osobe koja nas je povezivala.
Posebno pitanje vezano za plaćenu kućnu negu (i rad uopšte) je pitanje iskrenosti u odnosima. Finansijski zavisna osoba nema (ili misli da nema) taj luksuz da bude iskrena prema svom poslodavcu jer uvek postoji opasnost da dobije otkaz. Poslodavcu je naizgled lakše jer drži u svojim rukama finansijske uzde, ali s druge strane je i on u tom odnosu zavisan, jer zna da bi teško preživeo bez negovatelja i još teže ga zamenio drugim. Stoga ljudi često biraju status quo i godinama ostaju u tom odnosu međuzavisnosti, a da nikada jedno s drugim iskreno ne progovore o tome šta ih, svakog sa svoje strane, muči. S obzirom na to koliko su jedno drugom potrebni, sigurna sam da bi iskrenost bila dobrodošao dodatak odnosu, koji bi u vrlo malom procentu slučajeva doveo do raskida. Avaj, iskrenost nije deo naše kulture, koja se i dan danas vadi na 500 godina ropstva pod Turcima da opravda svoje večito laganje, varanje i skrivanje.
Status quo se na žalost bira čak i kad postoji zlostavljanje stare i nemoćne osobe, sa kojim sam takođe imala bliski susret. U stanu do nas, živela je jedna baka kod koje su se, na dve nedelje, smenjivale dve negovateljice. Jedna od njih bila je zlostavljačica. Jednom sam je kroz vrlo tanke zidove između naših stanova čula kako usred noći urla na mučenu ženu i najstrašnije je vređa zato što se žena, koja nije imala kontrolu nad stolicom, usred noći ukakila. Bilo je jezivo. Sutradan sam joj zazvonila na vrata i rekla joj da sam sve čula i da ću sve ispričati ženinoj ćerki. Počela je da laže i izmišlja da bi se opravdala, ali videlo se da je prestravljena. Istog dana zvala sam i ćerku i ispričala joj šta sam čula. Ona je saslušala, zahvalila mi se i rekla da će morati nešto da preduzme. Nije preduzela ništa. Posle sam od druge komšinice čula da se žalila na mene kako izmišljam, jer njihova Marija ne bi tako nešto uradila, radi za njih već godinama i nikada sa njom nisu imali problema. Marija je ostala da čuva baku, ali barem urlanja posle toga više nije bilo.
Nevezano za mene i moje odnose sa negovateljicama, pitanje koje mi se povremeno pojavi kad mislim o ovim ženama (a naročito Gagi i Olgici) je ovo: obe te žene imale su kuće sa baštom, muževe, penzije, i odraslu decu. Iako su verovatno živele skromno, ni jedna od njih nije bila socijalni slučaj. Prihvatile su, dakle, da rade ovaj pakleno težak posao iako su mogle mirno da provode starost gajeći svoju baštu i u njoj unuke. Isto tako, ni jedna od njih nije svoj novac trošila na sebe, već ga je davala svojoj odrasloj, radno sposobnoj i zaposlenoj deci. Kad slušam i gledam takve priče, uvek se pitam kad smo se, kao društvo, toliko izvitoperili da odrasli ljudi dozvoljavaju svojim ostarelim roditeljima da rade najteže poslove da bi im pomagali svojim, realno smešnim, platama? I ako je tako, čija je to greška? Roditelja koji je dete razmazio do te mere da misli da mu pripada i poslednja kap roditeljske krvi, ili deteta, koje je već odavno odraslo ali i dalje prihvata tu transfuziju kao bogom danu?
Ne bih sudila ni jednima ni drugima, jer sam, na kraju krajeva, i sama bila treći ugao tog trougla eksploatacije. Nisam ja ta koja je presvlačila posteljinu posle klistira, trpela tantrume osobe sa demencijom i provodila besane noći dok je baka tripovala da umire od srčanog udara kad je, po hiljaditi put, imala tek napad hernije. Nisam ja ta koja je stavljala svoj život na čekanje da bih pomogla nekom da napusti ovaj svet.
Baš zbog toga, moj odnos sa negovateljicama bio je, pre svega, protkan snažnim osećajem krivice. Nema načina da se u tom odnosu postigne ravnoteža i nema plate koja bi tim ženama bila adekvatna nadoknada za ono što čine za porodicu preuzimajući na sebe teret brige o bolesnoj i staroj osobi.
S druge strane, taj osećaj da nisam dovoljno dala zauzvrat opšta je tema mog života, i odnos sa negovateljicama glatko se uklopio u nju. I dok sam drugima spremna da oprostim mnoge prestupe zbog olakotnih okolnosti, sebi ne opraštam ništa. Ni to što sam od kuće otišla zato što mi se porodica raspala, a u zemlji zavladao rat; ni to što sam negde drugde stvorila drugi život, imala muža i posao; ni to što sam sve te godine imala decu o kojoj sam se brinula; ni to što, i pored najbolje volje, nemam kapacitet da budem dula; ni to, na kraju krajeva, što ni baka ni tetka nisu bile osobe koje bi se, dok su bile mlade i sposobne, a ja mala i bespomoćna, odrekle svojih životnih planova i ambicija da bi se brinule o meni. Kao malu su me učili da treba biti nesebičan i tačka. To učenje me jeste ostavilo sa krivicom zbog mnogih načina na koje sam podbacila, ali ne i sa primerima dobre prakse iz svoje okoline. Nesebičnosti na delu morala sam da se naučim sama (proces još nije završen).
Moja krivica zbog toga što se ne brinem ja o tetki nego neka strana žena bila je čak predmetom jedne seanse kod moje psihoterapeutkinje. Karolina (psihoterapeutkinja) morala je da me podseti da mi tetka nije mama, da se ona nije brinula ni o meni ni o mojoj deci, da imam decu o kojoj moram da se brinem i da ne mogu tek tako da ih napustim da bih se brinula o tetki i da bih se, na kraju krajeva, o svojoj mami, da je živa, verovatno brinula ja, a ne negovateljica. Neću nikada saznati odgovor na ovo poslednje pitanje niti je moguće pretpostaviti ga. Čitav moj život odvio bi se potpuno drugačije da nije bio obeležen maminom preranom smrću. A sve što nije bilo, u konačnici nije ni moglo biti. Neću se baviti nemogućnostima.
Kako bilo da bilo, odnos sa negovateljicama naučio me mnogo čemu o samoj sebi i zato sam na njemu zahvalna. Sigurna sam da bih isto toliko naučila i da sam se sama brinula o baki i tetki, ali to iskustvo će doći kad za njega bude vreme. Moje životne okolnosti bile su takve da sam videla mnogo ljudi kako odlaze i ono što znam je da osoba na odlasku, u stanju koje prethodi smrti, ne vidi najbolje ljude oko sebe i nema baš mnogo kapaciteta da se bavi time ko sedi oko njene samrtne postelje. Sigurna sam da neka svest postoji, da neka stara zameranja, žaljenja i ogorčenja isplivaju na površinu, pa se samrtnik s tugom seti nekog koga pored njega nema, a trebalo bi, po prirodnom redosledu stvari, da ga ima, ili se s ljutnjom seti nekog ko bi mogao da bude tu a nije. Ali većinu vremena, previše je zauzet ili sopstvenim strahom od smrti, koji čini irelevantnim da li mu pelenu presvlači član porodice ili negovateljica, ili, u slučaju onih osvešćenijih i spremnijih, pripremama za veliki prelazak, u kom slučaju zna da je rastanak tek privremen i da ćemo se svi, ranije ili kasnije, ponovo sresti kad i gde bude trebalo. Jedino što je važno je ono što može donekle olakšati taj prelazak: nežnost i strpljenje. Ko toga ima, i izdašno daje, njegovo je carstvo nebesko.
Ipak, koliko god sebi racionalno objašnjavala propust da ispunim svoje dužnosti prema porodici, u želucu i dalje osećam nelagodu. Krv, ipak, nije voda i sigurna sam da je baka, dok je ležala u komi poslednja tri dana svog života, znala da sam pored nje ja, a ne neko drugi. Ta tri dana koja sam provela držeći je za ruku i tiho pričajući sa njom najveći su poklon koji sam dala ne samo njoj, nego i sebi. Tetka na žalost nije bila te sreće i umrla je sama i ta njena samoća i danas me boli kao rana koja nikada neće zarasti.
Dok jutros, po deseti put iščitavam šta sam napisala i debatujem sa sobom o tome da li ceo ovaj post zvuči kao neko vrlo opširno samoopravdavanje, stiže mi spasonosna poruka od Alme: “Oprosti sebi. Oprosti drugima što nisu znali bolje i nastavi dalje. Budi ponekad malo blaži prema sebi i svima oko sebe. Shvati da nitko nije savršen, uključujući i tebe i da svatko djeluje na svojoj razini razumijevanja.”
Već je tako. Moje je ime blagost i opraštanje.
