Pre oko 4 meseca, dobila sam od gastroenterologa uput za gastroskopiju i kolonoskopiju. Poseta gastroenterologu nešto je što sam godinama odlagala i do čega verovatno nikada ne bi ni došlo da nisam slomila ruku i nogu, pa se silom prilika našla na duže vreme zarobljena u zdravstvenom sistemu.
Kad već ništa drugo ne radim osim što se vučem po hodnicima domova zdravlja, mislila sam, možda bih mogla da upotrebim to vreme na koristan način i da odem na sve preglede koje sam godinama odlagala.
Gastroenterlog, neki fin i miran čovek, saslušao je moje tegobe i rutinski me uputio na dva pregleda koja, kako je tvrdio, osoba mojih godina treba povremeno da obavi. Po mom ličnom mišljenju, kolonoskopija nije bila loša ideja (pošto sam kod njega otišla zbog zabrinutosti za svoju intestinalnu mikrobiotu), ali gastroskopija mi se činila potpuno izlišnom, jer sa želucem nemam ni jedan jedini problem. No, kako sam navikla da se lekarskom autoritetu ne govori ne, nisam ništa ni pitala, ni prigovarala. Gastroskopija je ionako bila zakazana tek za tri meseca, što mi je delovalo kao nestvarno dugačak period koji možda i nikada neće proći.
Stoga sam se jutros, kada je već zaboravljeni datum konačno došao, našla u nebranom grožđu. Sve su se okolnosti, činilo mi se, urotile protiv mene: napolju je 35 stepeni a ja da ne pijem vodu do 10h? Umorna sam, tek sam juče doputovala iz Like! Treba da pišem CV! Nemam vremena, čekaju me razni nedovršeni poslovi! Ipak, rob u meni je konačno prevagnuo, pa sam krenula na dug i neizvestan put do Kliničkog centra.
Očigledno je da, pored pomenutog roba, u meni živi i neka vrlo buntovna i prkosna osoba, koja je celim putem dizala glavu i isticala prigovore. Rob je, srećom ili nesrećom, bio naoružan prutom, pa bi onu buntovnu osobu, svaki put kad digne ruku da postavi neko neumesno pitanje, lupio po prstima. Tako su se njih dvoje nadmudrivali, dok sam ja lutala po Kliničkom centru kao izgubljena duša, kolebajući se između oslanjanja na Google mape sa jedne i svoje nesavršeno pamćenje sa druge strane. Iako sam na Gastroenterološkoj klinici bila pre samo 4 meseca, imala sam vrlo neodređenu predstavu o tome kako da ponovo stignem do nje.
Pošto Klinički centar nije najprijatnija sredina za šetnju, posle oko 20 minuta besmislenog lutanja buntovnica se umorila, istrgla robu prut iz ruke, pucnula njime kao jahaćim bičem i objavila svoju nameru da iz ovih stopa ode kući, bez pregleda. Rob se, suočen sa ovakvom odlučnošću, uplašio i povukao, te smo sve troje brzim hodom krenuli prema – nadali smo se – izlazu iz Kliničkog centra.
Tek što sam počela da planiram i osmišljavam ostatak svog dana bez odranog jednjaka, ispred mene se kao prikaza pojavila zgrada Gastroenterološke klinike. “Viša sila!” prodrao se pobedonosno rob. “Bilo je suđeno da dođemo na ovaj pregled!”, mahnitao je radosno. Buntovnica je na trenutak nasela demagogiji, a taj trenutak bio je dovoljan da inercija hoda ka sopstvenoj propasti preuzme i pogura moje telo uz stepenice, kroz antre, do prijemnog šaltera, pa sve do drugog sprata, gde sam poslušno sela na oljuštenu stolicu između dva penzionera, koja su izgledala kao da su u toj čekaonici zaboravljena još prošle godine (o čemu je jasno svedočio i njihov ne baš svež miris).
Bila sam u mašini. “Sad je gotovo”, likovao je rob, “kad smo već dovde došli nećeš valjda da odustaneš? Izgledali bi neurotično i nezahvalno da sad ustanemo i odemo!” Uskoro se pojavila i sestra, kojoj sam predala dokumentaciju, čime je moja sudbina bila zapećena. Donekle sam se pomirila sa situacijom, buntovnica je nevoljno pristala da sa mnom čita novine, dok je rob radoznalo i radosno zverao oko sebe uživajući u turobnom prizoru prostorije pune ljudi osuđenih na propast. “Nećemo sami u grob”, veselo je pevušio, načisto se rasplinjujući od milja.
Posle nekoliko članaka o različitim fascinantnim i informativnim temama, kao što su letnja plesna scena u Njujorku; nauka žalovanja; meni kafe, čajeva i kolačića na sastancima anonimnih alkoholičara u Londonu, te oštra i nesmiljena kritika turističkih putovanja, naišla sam na članak o kardiopulmonalnoj reanimaciji (CPR).
CPR, tvrdio je autor članka, poslednjih se godina sprovodi kao rutinska procedura kod svih pacijenata koji su u opasnosti da im stane srce, iz bilo kog razloga. Iako čak 85% onih koji CPR dobiju u bolnicama na kraju ipak umre (iz prostog razloga što im je došao smrtni čas), procedura se ipak nemilosrdno sprovodi čak i u situacijama kada nema nikakvog smisla – na primer kod pacijenata koji umiru od kovida, demencije ili raka debelog creva. Tako ove žrtve američkog zdravstvenog sistema, umesto da na onaj svet odu u miru, držeći za ruku neku dragu osobu i spremajući se za prelazak koji se ne dešava tako često da bi sebi mogli da dopustimo da ga propustimo, odlaze okružene haosom i histerijom i izložene vrlo nasilnoj i surovoj intervenciji, koja zaista ima smisla samo ako ima bar nekakve razumne izglede da nekom spase život na duže od 15 dana, ili 15 minuta.
U trenutku kad sam završavala ovaj članak, sat je pokazao tačno 10h. Moja procedura bila je zakazana u 9h. Sve je, kao i uvek kasnilo. Moja buntovnica, koja zaćuti ponekad ali se ne predaje nikad, sve ovo vreme samo je čekala priliku da ponovo preuzme uzde od svog protivnika – roba. “OK robe”, rekla je ledenim glasom koji nije ostavljao nikakve sumnje u njenu rešenost. “Ako mi budemo sledeća osoba koju sestra prozove kad se pojavi iza onih vrata, idemo na gastroskopiju. Ako ne budemo, idemo kući.” Rob nije rekao ni reči. On, naime, čim čuje zapovedni ton, zaćuti i pogne glavu.
Posle pet minuta, izašla je sestra i prozvala nekog starijeg gospodina. Prišla sam joj odlučnim korakom i zamolila je da mi vrati dokumentaciju. Pogledala me pogledom punim nečega što sam pročitala kao mešavinu prezira i besa, ali moguće je da me bez potrebe obuzela paranoja i da sestra nije bila ni besna ni prezriva. Stvarno mi više nije bilo važno, pošto je moja odluka, konačno, bila doneta.
Izgleda se i u sestri, u kratkom periodu odsustva dok je tražila moju dokumentaciju, odigrala neka unutrašnja borba (po mojoj proceni, između altruiste – njenog primarnog razloga da posveti život brizi o bolesnima – i control freaka – koji je ponekad rezultat prevelikog znanja o bolestima i prevelike moći koju to znanje daje medicinskim radnicima), pošto se vratila blagog lica i brižnog pogleda. “Zašto ste odustali, vi ste bili sledeći na redu?” pitala me sa iskrenim interesovanjem. Objasnila sam joj kako razumem da ovo izgleda glupo, ali da ja uopšte nemam problem sa želucem i da mi zaista treba samo kolonoskopija, pa je bez veze da se podvrgavam invazivnoj proceduri samo zato što imam zakazan termin. Klimnula je s razumevanjem i bez reči mi vratila dokumentaciju i promenila datum kolonoskopije (koja je prethodno bila zakazana, vrlo nezgodnog, prvog septembra, pa je pretila da mi pokvari kraj godišnjeg odmora).
Napustila sam Klinički centar pevajući. Sve je odjednom imalo smisla: i moji meseci čekanja na intervenciju koja mi ne treba, i moje besmislene pripreme koje su počele još juče ujutro, i nepijenje vode, i besomučno predomišljanje, i frenetična šetnja Kliničkim centrom u utorak ujutro. Sve to je trebalo da se desi da bih spoznala ovo: da imam pravo da sama donosim odluke koje se tiču mog zdravlja.
Kad sam imala 19 godina, moja mama je umrla od raka. Gledala sam tri godine kako kopni i nestaje, nemoćna da na bilo koji način utičem na njenu (a činilo mi se tada – i svoju) sudbinu. Ne znam šta joj je te tri godine bilo u glavi, jer nije govorila o tome, a svoj ugao gledanja ponela je sa sobom u grob. Godinama sam zbog toga naizmenično tugovala i ljutila se, ali kako se uvek valja zapitati – zašto je to bilo dobro? – zapitala sam se i došla do sledećeg odgovora: zato da bih naučila ono što sam greškom u vaspitanju zaboravila: da slušam svoje srce i da sve odgovore tražim uvek i samo od njega.
Ono što, kada pogledam unazad, vidim kroz bolest svoje mame, je da ona nije slušala srce. Možda, u trenutku kad se razbolela, nije više znala ni da ga ima, ni da treba da ga sluša, ni da ono ima nešto da joj kaže. Posleratna vremena, u kojima je odrastala, bila su teška i slušanje srca za mnoge je bilo nedostižan luksuz. Trebalo je slušati mamu, tatu (kome nije poginuo u ratu), učiteljicu, profesore, šefove, predsednika kućnog saveta, druga Tita i druge figure zvaničnog autoriteta, muža, brata, pa onda i sina. Često i papagaja i zlatnu ribicu, pre nego što bi žena stigla do toga da čuje sebe.
I tako je moja mama tako dobro ućutkala svoj unutrašnji glas, da je on postao tiši od bubamare, pa kad se razbolela nije više imala šta da čuje. Stoga je slušala sestru, muža, prijatelje, mamu, komšinicu, onkologa, radiologa, medicinske sestre i, ne manje značajno, vesti iz zemlje i sveta (godina njene smrti je 1991.). Poslušno je išla na preglede, dala se operisati iako su već postojale sumnje da od toga neće biti nikakve koristi, podvrgla se zračenju i ubrizgavanju otrova, pila sok od cvekle koji je mrzela, išla svaki dan na posao dok god je mogla da stoji na nogama, pušila do pretposlednjeg dana, redovno primala morfijum, trpela neznano kakve bolove, smršala do neprepoznatljivosti i na kraju umrla s mojim imenom na usnama.
Posle dugog niza godina koje sam, posle njene smrti, provela dezorijentisano tumarajući po svom životu i svetu, donela sam odluku da ja neću umreti od raka, a da, ako se od njega slučajno ipak razbolim, na hemoterapiju i zračenje neću ići. To je moja lična odluka i ne preporučujem je nikom drugom. Umesto toga, pratiću kozu[1], pa ako preživim, napisaću knjigu o tome, da služi kao svetionik svima kojima je potrebna.
Kroz godine sam svedočila raznim scenarijima, koji su mi pokazali i mnoga lica ove bolesti i mnoge načine na koje se ljudi sa njom nose. Videla sam: one koji su umrli i one koji su preživeli; one koji plaćaju visoku cenu života posle raka i one koji su zdraviji nego što su ikada bili; one koji su se lečili sami i one koje su drugi lečili; one koji su ostali bez kose i one koji nisu; one koji su o bolesti ćutali i one koji su o njoj pričali; one koji su prestali da puše i one koji nisu; one koji su se bolesti stideli i one koji nisu; one koji su od nje nešto naučili i one koji nisu; one koji su nešto u svom životu iz korena promenili i one koji nisu; one koji o bolesti govore sa osmehom i one čije su oči pune straha; one koji je nose po svetu kao trofej i one koji je kriju u podrumu; one koji veruju u odlučujući uticaj genetike i one koji se kunu u epigenetiku (nature vs. nurture). Videla sam i razne porodice: uplašene, podržavajuće, posramljene, proaktivne, ogrezle u sebičnost, očajne, osuđujuće.
Ne želim da povlačim nikakve linije ni paralele. Svako ko je ovu bolest preživeo (bilo u sebi ili u drugima) sam najbolje zna kako je u tome uspeo. Svako ko nije, usuđujem se da pretpostavim, dobro je znao zašto nije. Moje znanje o tome validno je samo za mene.
Lako je praviti se pametan kad čoveku ne gori pod nogama. Moja gastroskopija je najverovatnije potpuno nepotrebna, a čak i moja kolonoskopija sasvim sigurno nije hitna, a možda ni neophodna. I jedno i drugo deo je preventivne zdravstvene nege. A čak i tako, ja sam jedva uspela da uključim unutrašnji glas i suprotstavim se nekom ko mi govori nešto drugo od onoga što dobro znam. Uprkos detaljno razrađenom planu da u slučaju nužde pratim kozu, pitanje je koliko bi mi snage trebalo da stvarno donesem tu odluku i da li bih tu snagu, oslabljena bolešću, uspela da pronađem u sebi.
No, ono što zasigurno znam je da imam pravo da se predomišljam, ne jednom nego stotinu puta, da odlažem svoju odluku do poslednjeg trenutka, i da je, kada dođe taj trenutak, još jednom odložim, jer ništa nije tako hitno da ne može da sačeka jedan sat, jedan dan, jednu nedelju. Ničiji prekorni pogled nije tako strašan da ne bih mogla stoički da ga podnesem. Ničije molbe, argumenti, pretnje i ubeđivanja ne smeju nadjačati moj unutrašnji glas.
S godinama sam naučila da na tu bolest gledam isto kao i na svaku drugu: nešto od čega može i da se ozdravi, i da se umre. Njeno ime u meni ne izaziva paniku i nemam potrebu da je zovem drugim imenima, kojima je naš jezik vrlo bogat, a kad mu ipak zafali reči, ne preza od toga da upotrebi latinske, ne bi li izbegao da spomene bolest-nepomenicu. Ovo bogatstvo izbegavajućih izraza, među kojima me najviše trigeruje “ono najgore” (volela bih da mi neko objasni kako je “ono najgore” manje strašno nego “rak”??!!!!!), svedoči o tome da je naš narod još uvek sklon magijskim verovanjima, pa lomi jezik na latinskim izrazima i savija mozak na narodnim bajalicama, samo da izbegne da izgovori reč koja “onom najgorem” daje materijalnu stvarnost. Rak je stvaran i neće otići ako ga nazovemo drugačijim imenom. Neće nas ni ugristi ako ga nazovemo pravim.
I dok razmišljam šta da radim sa ovim tekstom, šta tačno hoću da kažem i kako da izbegnem da zvučim arogantno ili pametujuće, ili da nalupetam nešto potpuno besmisleno, ili da ne daj Bože uvredim nekoga ko ima drugačije iskustvo i drugačije stavove o ovoj bolesti, dolazi mi u glavu Ivanova rečenica da svakoj stvari koja se u nama pojavi treba dopustiti da bude. Kako? Kako da pomirim svoju želju za životom, zdravljem, i odsustvom pretećeg entiteta sačinjenog od mutiranih ćelija sa idejom da i taj entitet ima pravo da bude tu, te da ga treba dočekati i pozdraviti s ljubavlju i prihvatanjem?
Zamisliću jednu, usamljenu, ćeliju raka, koja živi u mom telu i koliko joj je poznato, nema živih srodnika ni prijatelja u svojoj neposrednoj okolini. Ta ćelija, znam to, oseća ogromnu tugu. Sva tuga mog bića sadržana je u njoj. Ne zna zašto je tu, ne zna gde ide i ne zna koja je njena svrha. Zašto je stvorena i kad će i kako nestati. Zašto je drugačija od svih. Zašto je niko ne primećuje i ne vidi njenu posebnost. Zašto oni malobrojni koji je vide, tu posebnost ne vole i osuđuju. Zašto je progone kao neprijatelja i gledaju pod mikroskopom kao nešto što nema osećanja i ne zaslužuje samilost. Zašto žele da nestane, boje je se, mrze je. Zašto mora da se krije kao da ona jedina nema pravo da uživa na suncu i izlaže se svetlosti dana.
Prirodno je da ta ćelija, tako drugačija i usamljena, želi prijatelje koji liče na nju. Da ne mora više da se oseća kao vašarska nakaza i da može i ona s ljubavlju da se pogleda u ogledalu nečeg sebi sličnog. Učiniće sve da pobegne od te strašne usamljenosti, pa i naučiti da se sama, bez ičije pomoći, umnoži i stvori slične sebi. Da je bila viđena i prihvaćena, da li bi uložila toliki evolucijski trud u proliferaciju i stvaranje kolonija? O tome možemo samo da nagađamo. Moja je pretpostavka da se ćelija, baš kao i čovek, oseća onoliko drugačijom koliko je oni oko nje, zbog njene različitosti, odbacuju.
Ja bih sebi postavila ovo pitanje: šta je to u meni i mom životu što kroz ovu ćeliju odbacujem? Šta je to što nisam prihvatila? Što gledam kao vašarsku nakazu, skrivam u podrumu, ne volim, ne poštujem, želim da poništim, zgazim i učinim saobraznim? Od tog pitanja bih, svakako, počela. Sedela bih s njim toliko dugo dok mi odgovor, ma koliko bolan, ne postane kristalno jasan. Ne garantujem da sam u stanju da prihvatim sve u vezi sa sobom, ali znam da jesam u stanju da sve osvetlim, ako sam dovoljno strpljiva i posvećena. Moja je misija da sve u sebi osvetlim. Jer gde padne svetlost, nestaje mraka.
Kad je božanski imperativ, fiat lux, jednom izgovoren, nema više izgovora za gašenje svetla i povratak u mrak. Ko je jednom progledao, vidi i kad zatvori oči. Zaslepljeni svetlošću, svašta ćemo pokušavati, stavljati dlanove i maske preko očiju, čvrsto stiskati kapke i glumiti slepce. Mnogo sam se puta napravila blesava pred samom sobom, pa ponovo po stoti put postavljala pogrešna pitanja i tragala za odgovorima koje već znam.
Jedino pitanje koje je još uvek relevantno je: šta čekam? Da se ona tužna usamljena ćelija umori od čekanja da je neko primeti, pa da napravi koloniju i objavi rat? Rata mi je dosta, pogotovo onog sa samom sobom. Ostatak života bih proživela u duhu miroljubive saradnje, s kim god treba – ćelijama, kozama, neprijateljima, zavidljivcima, zajedljivcima, pa čak, ako treba, i sa političkim protivnicima.
Stoga se raduj, usamljena ćelijo: od danas više nisi sama. Živećeš u svetlu, okupana ljubavlju i razumevanjem, a ako i onda poželiš da se umnožiš, okupaću i tvoje sestre s istom blagošću i dopustiti im da budu. A onda ću kupiti kozu. Jer je i meni potreban prijatelj.
[1] Alternativna metoda lečenja, u kojoj pacijent 2 meseca prati kozu i jede isto što i ona (i ništa drugo), a od onoga što ne može da sažvaće pravi i pije čaj.
