U nedelju sam sa decom gledala predstavu “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” Reflektor teatra, održanu u okviru ovogodišnjeg Reflektor teatar festivala pod znakovitim nazivom “Mirovni sporazum”. Reflektor teatar festival je, piše na internet stranici ove ustanove, “regionalni festival društveno angažovanog pozorišnog izraza koji okuplja umetnike i umetnice … sa prostora bivše Jugoslavije. U novembru 2025. godine biće održan po drugi put, uz učešće predstava, autora i autorki iz Sarajeva, Zagreba, Podgorice, Mostara, Prištine i Beograda.” Naslov ovogodišnjeg izdanja ukazuje na važan jubilej – trideset godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma (27. novembra 1995).
U okviru festivala, pored predstave “Moja zemlja” odigrane su i predstave “Uspavanka za Mladenku” bošnjačkog režisera Seada Đulića (koja se temelji na istinitoj priči o zločinu u selu Grabovica, kada je Armija BiH izvršila masakr nad trideset troje civila hrvatske nacionalnosti); Smrt u Dubrovniku crnogorskog režisera Petra Pejakovića (čiji je tekst nastao je na osnovu svedočenja učesnika opsade Dubrovnika 1991. godine); scenski koncert “World Sevdah Reconnected” u režiji Harisa Pašovića (koncertno–poetski performans koji u dve linije priča priču o sevdahu); “Naše ulice” zagrebačke dramaturškinje Ivane Sajko (u work in progress formatu, koja će biti razvijena u celovečernju predstavu na repertoaru Reflektor teatra); i “Žene Troje” u režiji Zane Hodže i Maje Mitić (proizvod saradnje umetnika iz Prištine i Beograda, baziran na temi Trojanskog rata kao univerzalne metafore za ratna stradanja i patnju preživelih u njima).
Ono što karakteriše predstave odigrane u okviru ovog festivala jeste činjenica da se svaka od njih bavi i suočava sa odgovornošću i zločinima SVOJE, a ne tuđe strane. Svi znamo koliko nam je to potrebno.
Predstavu “Moja zemlja” na osnovu svojih iskustava napisala je i odigrala grupa od 15 mladih ljudi, tek nešto starijih od moje dece (19 i 17). Niko od njih nije još bio ni u planu u vreme kad su se na teritoriji bivše Jugoslavije dešavala zverstva i zločini o kojima predstava govori. Svako od njih je odrastao okružen ćutanjem o tom periodu, sa rupom u konverzaciji kad god se pomene tema rata (ili, kako nas, neuke, već na početku predstave poučavaju, ratova – jer ih je Srbija u devedesetim vodila četiri, a ne jedan). Nekima od njih su očevi bili u ratu i vratili se iz njega urasli u oklop zbog kojeg im je zauvek narušen odnos sa porodicom. Iz te traume su, u mnogim slučajevima, proistekli alkoholizam, nasilje u porodici, duševne bolesti, gubitak posla i prihoda, prerana smrt od bolesti prouzrokovanih stresom i samoubistva. Sva ta deca su nedužni i nevoljni primaoci transgeneracijske traume.
A ipak, kada za ručkom ili na porodičnim skupovima postave pitanje kako je bilo u Srbiji devedesetih, dobijaju samo lakonske odgovore koji ili pažljivo obilaze oko teme rata (odlično zezanje u klubovima i skloništima, gozbe sa komšijama iz bloka da se potroši meso iz zamrzivača kad nestane struje na tri dana, zajedničko gledanje bombardovanja umesto vatrometa, novčanice-rekorderi sa najvećim brojem nula na svetu) ili rat (i dalje!) tvrdoglavo poriču (Srbija nije učestvovala u ratu, ničim izazvana NATO agresija, goloruki narod). Najčešći odgovor ipak je ovaj: Nismo znali.
Ova deca, koja imaju višestruko veća muda od većine građana naše zajedničke zemlje, zatim pristupaju beskompromisnoj dekonstrukciji mita “neznanja”. Niste znali, pitaju, da ne treba da bacate cveće pred tenkove? Niste znali da tenkovi idu da gaze i ubijaju građane vaše zemlje, vaše dojučerašnje prijatelje i braću? Nisi znao da, ako radiš kao čuvar logora, ne moraš da zlostavljaš zarobljenike? Nisi znao da ne moraš da primiš plavu kovertu sa vojnim pozivom i da ne moraš da potpišeš izjavu da odlaziš u rat dobrovoljno? Nisi znala da su Srbi granatirali Sarajevo četiri godine? Beograđani, niste znali za stotine leševa kosovskih Albanaca pronađene u Batajnici, samo 30 kilometara od Beograda? Nisi znala za urbicid u Vukovaru? Nisi znao da je JNA bila JUGOSLOVENSKA, a ne srpska narodna armija? Nisi znao da je Ratko Mladić, čiji se lik i ime poslednjih godina uporno pojavljuju na zidovima beogradskih zgrada, bio ratni zločinac? I, konačno, još uvek ne znaš da je ono u Srebrenici bio genocid, a ne piknik?
Deca sat i po izlažu rezultate svog forenzičkog rada na otkrivanju prošlosti u zemlji u kojoj je ratovima devedesetih u srednjoškolskim udžbenicima istorije posvećena jedna jedina lekcija od tačno pola strane (koja se uči na kraju četvrte srednje, pa se do nje najčešće i ne stigne), i to čine na način od kojeg se ledi krv u žilama. Zato što su nevini, i zato što su ovaj forenzički rad preuzeli na svoja pleća od nas, svojih roditelja kukavica i Holocaust deniera. Zato što, kroz čitavu tužnu istoriju ove države koja se podigla iz ratnog zgarišta devedesetih, na njihova legitimna i poštena pitanja nikada nije dat ni jedan jedini suvisli odgovor. Zato što, da se osvrnemo i na skoriju istoriju, dok oni i njihovi vršnjaci pešače, trče i voze bicikle po Srbiji i Evropi u potrazi za podrškom i rešenjima, njihovi roditelji uglavnom i dalje sede sa glavom u pesku i NE ZNAJU da li se isplati izaći na ulicu i pročistiti zemlju od istog onog šljama koji je odgovoran i za zločine devedesetih.
Jedno od pitanja koje festival postavlja jeste – da li je ovo što danas živimo mir? Za svoju zemlju svakako mogu da odgovorim da nije. Ono što je za nas tužna vest jeste da je režim koji je, sa naše strane granice, odgovoran za ove događaje, još uvek na vlasti. To je prvenstveno režim zasnovan na masivnoj mašineriji laži koja je (pored naše želje da sebe vidimo kao nedužne, the good guys, “jedine žrtve genocida na Balkanu u 20. veku”) najveći krivac za kolektivno slepilo u kojem živimo.
Pa u tom kontekstu želim da pitam sve one koji se ponašaju kao da lagati sebe nije podjednako veliki greh kao i lagati druge: da li mislite da narod koji već 30 godina uporno sebe laže zaslužuje režim koji ne laže? Da može imati ikakvu drugu vlast do ove, bazirane na neistinama? Ko želi istinoljubive predstavnike u parlamentu, mora prvo i sam da postane istinoljubiv.
Pa krenimo svako od sebe. Moje pitanje je, ima li među nama i nevinih? Ne znam da odgovorim na njega, ali uverena sam, želim da verujem, da ima. Žao mi je što ne mogu da kažem da sam ja jedna od njih. I ja sam, u devedesetim, izabrala neznanje: ugasila sam televizor, spakovala kofere i otišla u inostranstvo, gde sam 15 godina birala da zaboravim odakle sam. Da li je postojalo još nešto što sam mogla da uradim? Zacelo jeste. Da li sam to uradila? Nisam.
Stoga ne znam za vas, ali za sebe znam da dugujem izvinjenje svim žrtvama ratova devedesetih, svim preživelima tih ratova, njihovim porodicama i prijateljima, i svim građanima bivše Socijalističke federativne republike Jugoslavije, kojoj smo se zakleli na vernost, a njenim narodima i narodnostima – na bratstvo i jedinstvo: Iskreno mi je žao zbog svega što su pripadnici mog naroda učinili, iskreno žao zbog svega što nisam učinila da to sprečim, iskreno žao zbog svih vaših žrtava, srušenih gradova i izgubljenih života. Ako imate volje i ljubavi u srcu za oprost, oprostite.
